Čitam stare knjige, novine izbegavam, jer se sekiram: Mira Stupica

– Šokirana sam. Prosto nemam reči – rekla nam je glumica Mira Stupica, ocenjujući situaciju u kojoj se obrelo Jugoslovensko dramsko pozorište zbog činjenice da, po mišljenju vladine Komisije, ne zavređuje status ustanove od nacionalnog značaja.

Nakon nekoliko trenutaka tišine i par duboko uvučenih dimova cigarete, dodala je: „Znate, čovek zanemi od bezumlja“ i ponovo zaćutala. A potom, neznatno se približivši, širom otvorenih očiju i uprtog, snažnog pogleda kazala:

– Ne mogu da razumem. A trudim se. Uvek se trudim da razumem stvari, bez obzira na to da l‘ se s nečim slažem ili ne. To je jako važno. Moramo razumeti šta i zašto neko hoće. A kako ovo razumeti? Pa, JDP je svojim decenijskim radom postalo i evropsko i svetsko. To je pozorište Rusije, Poljske, Francuske, Mađarske… da ne nabrajam. Njegovo ime s divljenjem i danas spominju mnogi mediji i mnogi pozorišni autoriteti. A kome ono ovde smeta, kome je trn u oko? Ne znam. Tačnije, neću da znam.

Pominje potom kako je nastalo, s čime se suočavalo…

– Kada da ga je daleke 1947. Bojan stvarao, imao je samo jednu, ajde da upotrebimo tu danas tako popularnu reč, ideologiju. Ideologiju najboljeg. Kvalitet je bio kriterijum nad kriterijumima. A sve ostalo uz manje ili više veštine prilagođavalo se tome. Ako me sad u ovim godinama pitate, mislim da bez te ideologije i ne može ništa valjano da se napravi – kaže Mira.

Ponovo je na trenutak zaćutala i zapalila cigaretu. Vrteći je lagano između prstiju i gledajući u dim koji se iz nje izvija, za nijansu povišenim tonom upitala je:

– Zar samo zlo danas ima pravo? I prioritet? Zar samo netalenat ima podršku i sva prava da talentima sudi, da ih guši? Kakva je sjajna umetnička ostvarenja JDP imao, kakve uspehe, kakvu publiku i u Beogradu i u Parizu i u Moskvi… Ko sme to da zaboravi? Ko sme to da uništi? I s kojim pravom? S kojim ličnim kredibilitetom? Lično, pošto vidim da je to i opsada i ofanziva za urušavanje JDP, a i naše kulture uopšte, otišla bih do najviših vrhova u zemlji. Iako nemam ni političkih znanja ni političkih ambicija, išla bih i do predsednika. Ali oni su, vidim, zauzeti drugim poslovima. Ovo moramo sami rešiti – kaže Mira Stupica.

Dodala je potom jedno „mada“, praćeno za nju karakterističnim, zabrinutim, ali vedrim izrazom lica, i kazala:
– Kultura, uopšte uzev, dakle i Jugoslovensko dramsko pozorište, ne mora biti, kako se to danas kaže, kolateralna šteta njihovih političkih poslova. Uopšte. A podsetiću vas na Čerčilove reči. Kada je u nekoj problematičnoj situaciji u Velikoj Britaniji jedan general predložio da se žrtvuje kultura, Čerčil mu je odgovorio: „Generale, a šta ćemo onda braniti?“

– Meni je žao i Narodnog pozorišta, pa pogledajte šta se tamo dešava! Strašno! Ko su ti novi ljudi u toj kući? Zar je to nacionalna umetnička reprezentacija? Ne mogu više da govorim o tome. Sekiram se – kaže Mira i dodaje:
– Vidite, mi glumci, reditelji, pozorišni ljudi nismo bezgrešni. Grešimo ponekad, ali se pokajemo, postidimo se, mi znamo za stid, izvinimo se i onda radimo još bolje, zapnemo iz sve snage. Jer u pitanju je – publika! Kako ćete njima objasniti ako nas nema. Imam prava da tako razgovaram. Imam 47 nagrada i naših i svetskih. Dozvolite da se razumem u pozorište.

Na naše pitanje „kako provodite penzionerske dane“, odmahujući rukom, s blagim smeškom, kratko je rekla:

– Čitam. Uglavnom stare knjige. Mislim, knjige koje sam nekada čitala, volela. I ponekad novine, mada njih izbegavam. Sekiram se.

Samo retki se izbore sa zlom u sebi

Pominjemo naše ranije intervjue i jednu od njenih izjava koja je ostala upamćena, više puta citirana: „ima mnogo nas u nama“.

– Da, to je tačno. I od niza stvari zavisi koje ja će isplivati na glavnu poziciju u čoveku i potisniti ona druga ja. Razni konteksti i koješta još može učiniti da u ljudima na površinu ispliva i njima ovlada najmračniji deo njih. Retki su pojedinci koji će se snagom svoje volje, uprkos okolnostima, izboriti s onim tamnim delom sebe i preoblikovati ga. Zato je najbolji onaj sistem koji zapravo izvlači iz ljudi ono najbolje u njima. Jer svaki čovek ima u sebi sebe najboljeg i sebe najgoreg. Samo je pitanje šta se od ljudi traži.

Izvor: Blic Online Tatjana Nježić