Sanja Todorović, „Pogled s prozora“/Agencija za izdavačku delatnost LESTVE,Kosovska Mitrovica, 2013./
U mesecu martu izašla je iz štampe knjiga niške poetese, Sanje Todorović, „Pogled s prozora“a u izdanju Agencije za izdavačku delatnost LESTVE izKosovske Mitrovice.Izdavača potpisuje Zoran Đorđević, recenzenti su Miloje Dončić i Nebojša Đorđević, dok je dizajn uradio Digital print Iz Kosovske Mitrovice, a knjigu odštapala niška štamparija „Sven“. Miloje Dončić o poeziji ove poetese kaže, da tu nije prisutna filozofija opše forme, već čula, te da je njena pozija spontana i prirodna. Dalje, navodi da se koristi imenovanjem „stvarnih stvari“, proričući im transcedentalni smisao ili skriveno značenje.Korecenzent, Nebojša Đorđević ističe da njene pesničke slike, prividno dosežu u svet irealnog i atemporalnosti, gde je pesma shvaćena kao životni čin, koja iziskuje traženje apsoluta, pa, čak i kroz dijalektičku negaciju koordinata, nama nepoznatog sveta, koji „lebdi živ pred našim očima, a koji nam stalno izmiče“.
Promocija knjige Sanje Todorović, zakazana je u Narodnoj biblioteci „Stevan Sremac“ u Nišu u ponedeljak, 22.04.2013. godine, sa početkom u 19 časova.
Evo i i nekoliko pesama iz knjge „Pogled s prozora“:
AGORA
Dobošar bez odela
baca reči o bubanj,
u gluvoj noći, crnoj,
pale se smrtna svetla,
ko posrnuli svitac.
Žarulje su uprte u njega,
osuda već je spremna,
ko sme buditi snove,
zlu noć u tišinu što je sela,
dirati u oči svikle.
Stoji na stubu bez srama,
dok vezuju mu jedra,
viče zakucanog ždrela:
Ja ne budim noć što želim, neg’ što moram!
zadnji muk polomljenog rebra:
A g o r a
SAMO MOJE
Volela bih da ti poziram,
da sedim naga na stolici
sa smeškom u očima
i crvenim usnama.
Da, imala bih samo
crveni ruž na sebi,
ukus divljih trešanja,
raspuštenu kosu,
umivenu
svetom vodom
ponovnog rađanja.
Znam da ne umeš da slikaš,
ali mogao bi da se pretvaraš,
da me gledaš dugo, dugo,
svojim kišnim očima.
Da uživam!
Prebacila bih svileni kaiš
preko svojih grudi,
da njime lagano prođem
i vežem te za sebe.
Znam
da svila nije čvrsta,
da bi mogao da pobegneš,
da nas ne vežu
neizgovorene reči,
tišina,
čeznja prvog pogleda.
Onda bih legla na krevet,
tik uz tebe,
da prođeš rukom,
otkriješ tajnu neravnina,
vrelinu i svežinu
kao za tebe
isklesanih predela.
Deo po deo,
trajalo bi satima,
dok ne otkriješ
sve ukuse
koje je Majka božija,
samo za tvoju slast,
sa naročitom pažnjom pripremala.
Dok se kroz prozor
prolamaju munje i snage vetrova,
znam,
da je došao trenutak
da te snažno zagrlim,
potražim mesto na tvom telu
koje nije poljubila nijedna.
Da ga usnama obeležim.
Da bude samo moje.
GLAS
Jednog dana će sve nestati.
I ti i ja,
i olinjali kučići.
Jednog dana
će i Bogu sve dosaditi.
Počeće da psuje.
Zapušiću uši.
LJUBAVI
Horda stotinu konja
kroz žile, kroz prste, kroz srce!
ko uzjaha, ko uhvati uzde,
ko osta na utrobi Majke
polomljenih udova
Ljubavi