U knjizi „Sa zaklopljenim očima“ispravljeni su mnogi podaci iz biografije velikog srpskog pesnika, čiju je poeziju Skerlić proglašavao dekadentnom i bolesnom
Vladislav Petković Dis Crtež Pjer Križanić

Povodom pola veka književne manifestacije „Disovo proleće“, Gradska biblioteka „Vladislav Petković Dis“ iz Čačka, koja postoji 165 godina, objavila je knjigu najznamenitijeg čačanskog pesnika, pod naslovom „Sa zaklopljenim očima“, s predgovorom prof. Radivoja Mikića, i opsežnim pogovorom Danice Otašević.

Danas je, ističe Mikić, opšteprihvaćeno uverenje da je Vladislav Petković Dis uneo najvažnije promene u pesnički izraz na početku 20. veka i da su one bile neposredni uzrok za otpor na koji je pesnik naišao, posebno posle objavljivanja knjige „Utopljene duše“.

U knjizi „Sa zaklopljenim očima“, objašnjava Danica Otašević, ispravljeni su mnogi podaci iz biografije velikog srpskog pesnika, na osnovu novopronađenih dokumenata do kojih su došli istraživači iz njegovog zavičaja. Sada se sa sigurnošću može reći da je Dis rođen 27. februara po starom, odnosno 10. marta po novom kalendaru, 1880. godine. Tako govore knjige rođenih i krštenih iz Crkve Svetog arhangela Gavrila u selu Zablaću, gde je pesnik rođen.

Dimitrije i Marija Petković imali su trinaestoro dece. Vladislav Petković Dis (1880-1917), bio je deveto dete. Disov brat Radoslav, deda je danas poznatog pisca Radoslava Vave Petkovića (1953).

U Beograd, Dis dolazi 1903. godine i ubrzo objavljuje prve pesme. „Srpski književni glasnik“, poznati časopis za književnost, koji uređuje Bogdan Popović (1863-1944), objavljuje njegovu pesmu „Idila“, potpisanu pseudonimom – Dis, a pesmu posle desetak dana prenosi i „Carigradski vesnik“.Beogradskim pesničkim i boemskim krugovima kružila je posetnica sa tri latinična slova – Dis, izazivajući znatiželju i polemiku. Prema svedočenju samog pesnika bila su to samo tri slova izvučena iz njegovog imena: (Vla)dis(lav) Petković.

Disa magijski privlači „skadarlijsko društvo“ i boemski krug oko kafane „Dardaneli“ i „Pozorišne kafane“. Osim sa Pandurovićem i Jankom Veselinovićem, druži sa socijalistom Dušanom Popovićem, Milanom Simićem, Lukom Smodlakom, Savom Popovićem, Branislavom Nušićem, Matošem…

Kako je Pandurović u svojim sećanjima zapisao: „Dis je kafanu smatrao najhumanijom ustanovom i u njoj provodio i dan i noć. Nije bio gurman ni pijanac, jeo je retko i malo i to mrljavo i bez volje. Voleo je da popije čašu dobrog vina, ali se nikad nije opijao. Njegova pesma „Orgije“ više je produkt fantazije, nego stvarnog doživljaja. Iako je bio siromah imao je neku sklonost prema gospodstvu i averziju prema prostakluku. Nikada nije psovao niti bio razvratan, razuzdan i bučan… „.

Za Vladislava Petkovića Disa, tvrdi Danica Otašević, 1911. godina bila je presudna: u aprilu prijateljica Smiljka Đaković, upoznaje pesnika sa mladom službenicom „Dnevnog lista“ Hristinom Tinkom Pavlović (1892-1968), kćerkom propalog zemunskog trgovca, sa kojom će se on venčati već 7. septembra u staroj Crkvi Svetog Marka u Beogradu.

U maju 1911. godine, o autorovom trošku, objavljena je knjiga „Utopljene duše“. Na tankim koricama stajao je samo naziv zbirke, a u levom gornjem uglu latinični pseudonim – Dis. Pesnik ima 31 godinu i njegova prva knjiga od maga književne kritike, Jovana Skerlića, dočekana je na nož, pogotovo što su „Utopljene duše“ postale programska knjiga nove umetnosti – srpske moderne. Prema Skerlićevom mišljenju Dis je netalentovan, njegove „pesničke sposobnosti su neznatne“. Skerlić Disovu poeziju proglašava dekadentnom, bolesnom, neukom imitacijom francuskih pesnika splina, čija je muza „divna bludnica“, za razliku od romantičara koji su veličali Kosovku devojku.

Ostalo je manje-više poznato. Branko Lazarević je u „Krfskom zborniku“ objavio da su „francuski mornari našli telo i u džepu utopljenika naočari, jednu drahmu i pedeset lepti“. Po pravilima mornarske službe telo je vraćeno u talase Jonskog mora koje mu je postalo grobnica bez obeležja.

Izvor: Politika/ Zoran Radisavljević

———————————————————–

Disovo venčanje

Svatovi su se okupili kod Saborne crkve i tramvajem došli do Tašmajdana. Venčanje je obavljeno skoro u cik zore, u šest časova, pre službe, prohladnog, kišovitog jutra, a mladenci su, kao i kum Milan Gavrilović, činovnik Ministarstva inostranih poslova, i stari svat Radoje Janković, podoficir i pesnikov školski drug iz Čačka, posle sudbonosnog „da“, otišli na posao. Kako su mladenci zaboravili burme, a sveštenik odbio da ih venča sa improvizovanim prstenom od žice kišobrana, pretilo je da se odloži sklapanje braka. Neprijatnu situaciju razrešila je slučajna prolaznica kroz tašmajdanski park koja je Hristini privremeno pozajmila prsten.