Ovogodišnju laureatkinju, 13. ženu dobitnicu najvišeg priznanja, porede sa Čehovom, Tolstojem, Džonom Apdajkom, Mopasanom i Floberom

Alis Manro
Kanadska književnica Alis Manro (82) dobitnica je Nobelove nagrade za književnost za 2013. godinu, za svoje celokupno životno delo. Članovi Švedske akademije nazvali su je „majstorom savremene pripovetke“. Peter Englund, stalni sekretar Švedske akademije, rekao je da je Alis Manro „sposobna za fantastično portretisanje ljudskih bića“. Manro je 13. žena koja je ovenčana ovim prestižnim priznanjem vrednim 1,2 miliona dolara, i prva je kanadska autorka koja je dobila Nobelovu nagradu još od Sola Beloua, koji je rođen u Kvebeku u Kanadi, a zatim odrastao i živeo u Americi. Manro, koja piše o životima devojaka i žena, porodičnom nasilju, dugotrajnim bolestima, teškom sramu, gruboj sredini koja teško prašta, 2009. godine dobila je nagradu Man Buker za životno delo. Porede je sa Čehovom, Tolstojem, Džonom Apdajkom, Mopasanom i Floberom, ipak, Alis Manro moderan je pisac u „ruhu“ klasika. Oni koji je poznaju kažu da njen život nalikuje njenoj prozi; uzdržan, posmatrački, nepretenciozan, iskren.

Objavila je deset zbirki pripovedaka, kao i roman „Životi devojaka i žena“. Njene zbirke pripovedaka su tri puta dobijale nagradu Gavernor, najprestižnije književno priznanje u Kanadi: „Ples srećnih senki“ (1968), „Šta misliš, ko si ti?“ (1978), „Napredovanje ljubavi“ (1986), a dva puta je ovenčana nagradom „Giler“, za knjige „Ljubav dobre žene“ (1998) i za „Bekstvo“ (2004).

Alis Manro izjavila je jednom da je pripovetke dugo smatrala književnom formom koja će je pripremiti za pisanje romana, ali se ispostavilo da je pisanje priča ono što najbolje radi.

Ove godine u konkurenciji za Nobelovu nagradu bili su i Haruki Murakami, Filip Rot, Džojs Kerol Outs, a spekulisalo se da bi nagradu mogli dobiti Filip Rot ili Alis Manro, zbog toga što su oboje najavljivali da će ostaviti pisanje. Tim povodom Peter Englund dodao je: „Uradila je fantastičan posao, sasvim dovoljno za Nobelovu nagradu, međutim, ako hoće da ostavi pisanje, to je njena stvar“.

Alis Manro je od rane mladosti želela da bude pisac, stalno je pisala, i dok je pomagala svom prvom suprugu Džejmsu Manrou da vodi knjižaru, i uz odgoj njihove tri kćerke. Alis Manro rođena je 10. jula 1931. godine u Vingamu, konzervativnom kanadskom gradu zapadno od Toronta, i često je izjavljivala da je opčinjena njegovim pejzažima, kontinentalnom klimom i ekstravagantnim zimama, da oseća atmosferu doma kada vidi kuće od cigala, farme sa bazenima, parkinzima za prikolice, starim, tegobnim, crkvama.

„Zapravo sam odrasla u 19. veku, uz vrednosti koje nisu dugo menjane. Postojala je tu neka stabilnost koja pisca lako može da obuzme. Zapadni Ontario uronjen je u religioznost koju su doseljenici prezbiterijanci, metodisti, katolici, doneli sobom. Moj prvi beg iz te sredine bila je magija čitanja, knjige su mi bile važnije od života“, rekla je Manro jednom prilikom. Njen sledeći beg bio je na Univerzitet Zapadnog Ontarija, a zatim u Vankuver sa suprugom Džimom Manroom, gde je pokušavala da bude tipična, dobra, supruga iz pedesetih godina. Kada je dobila nagradu Gavernor, najveće kanadsko priznanje, nazvali su je „stidljivom domaćicom“, što je zaista razljutilo. „Biti žena pisac isto je što biti i čudovište“, primetila je tim povodom Manro.

„Agora“ iz Zrenjanina objavljuje kod nas dela Alis Manro, i njen glavni urednik Nenad Šaponja kaže za naš list da je ova izdavačka kuća još 2006. godine objavila njenu zbirku priča „Bekstvo“ koja je 2010. imala i drugo izdanje. Da čitaoci od tada izražavaju zadovoljstvo što neko u Srbiji štampa dela ove spisateljice. Takođe, Šaponja naglašava da će „Agora“ uskoro objaviti i novu knjigu Alis Manro „Goli život“.

– U međuvremenu objavili smo i jedini roman Alis Manro „Životi devojaka i žena“, kao i knjigu „Previše sreće“. Alis Manro slovi za jednog od najvećih pisaca zapadne hemisfere, često je porede sa Čehovom. Upravo tu i jeste intriga zbog koje su čitaoci i kritičari bezrezervno okrenuti ka njoj, zato što Alis Manro uspeva da pronikne u najsuptilnije ljudske odnose, do stvarnosti koja je lišena iluzija, tvrda, drugačija. Manro pokušava da otkrije „ono malo duše“ – smatra Šaponja.

Kritičari inače u delu Alis Manro prepoznaju otelotvorenje velikih literarnih tema: života, ljubavi i smrti, i naš sagovornik istog je mišljenja:

– Te velike teme, nažalost, potisnute su iz naših života. Mi u Srbiji svedoci smo toga da nam se najrazličitije besmislene i beznačajne stvari serviraju kao važne, a ono što jeste najbitnije to nam najčešće izmiče. Alis Manro u svojoj prozi upravo fiksira to što jeste najvažnije i to na način velikog pisca, vrsnog stiliste, nekoga ko beskompromisno ide svojim putem – objašnjava Šaponja.

Da li se Alis Manro može smatrati feministkinjom, pitamo Šaponju.

– Kao i u slučaju uspešne spisateljice Doris Lesing, i uopšte književnica koje su ušle u „muški zabran“ superiornim pogledom na stvarnost, smatra se da je fokus pomeren ka feminizmu. Ipak, Doris Lesing je tvrdila da nije feministkinja, iako je njeno delo iniciralo feministički pogled na svet. Slično je i sa Alis Manro. Ona se ne bavi politikom, bavi se suštinom – zaključuje Šaponja.

Povodom Nobelove nagrade Alis Manro je izjavila da i pored toga što je očigledno bila važan kandidat za ovo prestižno priznanje, ipak nije verovala da će ga zaista i dobiti. Najvažnije u ovom događaju je, prema njenim rečima, skretanje više pažnje na kanadsku književnost.

Izvor: Politika/Marina Vulićević

———————————————-

Alis Manro: Ćerka mi je javila za Nobela

Da, znala sam da sam u trci, ali nikada nisam ni pomislila da ću je osvojiti, kazala je u telefonskoj izjavi za kanadsku televiziju Si-Bi-Si. Ona je ispričala da ju je probudila njena ćerka sa vešću da joj je Švedska akademija dodelila prestižno priznanje. Šanse da dobije nagradu, Manro je, kako je rekla, uvek doživljavala kao jedan od onih pukih snova koji mogu, ali se skoro nikad ne ostvare.