54. SOLUN
Kroz istoriju umetnosti formiran je kulturni establišment i kulturna margina. Ne vidim sebe u glavnoj struji, tako da sam definitivno negde na marginama, kaže za „Politiku“ legendarni američki reditelj Džim Džarmuš, dajući i mali omaž Nikoli Tesli u svom poslednjem filmu
Džim Džarmuš sa novim filmom u Solunu
Solun – Kroz priču o bezvremenoj ljubavi dva vampira u filmu „Jedino ljubavnici ostaju živi“, američki nezavisni reditelj Džim Džarmuš stao je licem u lice sa čovečanstvom i ponudio gledaocima mogućnost za razmišljanje o ljudskoj egzistenciji kroz čitavu civilizaciju.
Sa ovim filmom otvoren je 54. Solunski festival, a tokom (svega) dvodnevnog boravka na njemu, od legendarnog Džarmuša moglo se mnogo toga čuti, pa i to da je njegov vampirski film „rezonantna metafora“, da nije reč o hororu već o „ljubavnoj priči između dva izuzetna pojedinca koji, s obzirom na njihove neobične okolnosti, imaju ogroman pregled ljudske istorije i prirode, uključujući tu i izuzetna naučna dostignuća, ali i tragične i brutalne neuspehe čovečanstva“.
I kako to biva kod Džarmuša, i ovaj njegov film je oslobođen tradicionalnih narativnih kodova i sve vrca od slobodnog filmskog kretanja i liričnog ritma. Dva večna bića, dva vampira, Adam (Tom Hidleston) i Eva (Tilda Svinton) u ljubavi su vekovima i na pad ljudskog roda gledaju sa melanholijom. Oni su zapravo metafora sadašnjeg stanja ljudskog života, krhki su, ranjivi baš kao i priroda oko njih, kao gradovi Tanger i Detroit u kojima žive, tajanstveni i magični, depresivni, ali i dalje uvek nadahnuti dobrom muzikom i kvalitetnom knjigom. Muzika je i u ovom Džarmušovom filmu važan lik. Na zidovima Adamove kuće jedna uz drugu su fotografije najslavnijih svetskih naučnika, pisaca, muzičara, umetnika. Među njima i Nikole Tesle, Nila Janga, Vilijama Blejka.
– Namera mi je bila da podignem svest o ovim velikim ljudima, u nadi da ću inspirisati gledaoce mog filma da saznaju nešto više o njima. Nikada i ni u kojem slučaju, ne može se preskočiti Nikola Tesla! On je bio čovek velike vizije, čije su ideje o svetskom miru i slobodnoj i besplatnoj energiji bile diskreditovane i uništene od strane korumpiranih i pohlepnih korporacija. One su bile te koje su insistirale da se Tesla ima smatrati čudakom. One su zaslužne što je Tesla umro u bedi, ostavljen i zaboravljen. I pokraden! Jer, mnoge njegove ideje, projekte, izume drugi su počeli da pripisuju sebi. Nikola Tesla je jedan od najvećih genija koje je čovečanstvo ikada rodilo i otuda taj moj mali omaž njemu u ovom filmu, kaže Džarmuš.
Njegov film „Samo ljubavnici ostaju živi“ može se definisati i kao svojevrsna vremenska kapsula u koju je Džarmuš pohranio deo civilizacijskih, kulturoloških i umetničkih vrdnosti, kako bi ih sačuvao od zaborava. Ovakavu karakterizaciju filma, kaže Džarmuš u ovom razgovoru za „Politiku“, doživljava kao kompliment i dodaje da nije reč o unapred smišljenoj nameri.
– Bilo bi preambiciozno od mene da sam to tako unapred smislio. Jednostavno, postoje u ovom filmu mnoge reference na naučnike i umetnike koji su meni važni, a ako to kasnije nekom u Kanzasu ili Litvaniji takođe postane važno, onda je film ispunio svoj cilj. Ja samo pokušavam da podignem i sopstvenu i svest drugih, da ljudska civilizacija ne počiva samo na destrukciji, razaranjima i trećerazrednim besmislicama kojima nas svakodnevno bombarduju i sa velikih i sa malih ekrana, već i na stvaralaštvu, kreaciji, pa i mašti, kaže Džarmuš.
Ljudska mašta je jedna od najleših stvari koje imamo, ona je i velika intelektualna stimulacija, „život na zemlji, nebo, svemir i šta ćeš više“, kaže još Džim Džarmuš koji na pitanje da li i umetnost i njegovi filmovi mogu da budu besmrtni poput njegovih filmskih junaka, odgovara istinitom anegdotom:
– Kada su na Kanskom festivalu moga finskog druga Akija Kaurismakija pitali da percepira svoje mesto u filmskoj istoriji, on je odgovorio: „Ne brinite, istorija će sve prekriti velom i ja bih voleo to da vidim“.
O svojoj nezavisnoj poziciji na kojoj istrajno istrajava već više decenija, Džarmuš kaže: „Kroz istoriju umetnosti formiran je kulturni establišment i kulturna margina. Ne vidim sebe u mejnstrimu (glavna struja), tako da sam definitivno negde na marginama“. Srećan je, tvrdi, što svuda okolo „rastu bašte novih filmskih stvaralaca, čiji su filmovi poezija koja nastaje i u vremenu krize kao najbolji dokaz da lepota forme nije postignuta sa gomilom novca“.
Kada počinje da razmišlja o novom filmu, šta mu prvo dolazi u svest – zvuk ili slika, pitam ga imajući u vidu da su ove dve stvari kod njega važnije od same naracije, a Džarmuš odgovara: „Prvo dolaze neki znakovi, neka mesta, svet koji se stvorio tu. Slika i zvuk su za mene gotovo ista stvar, jer oni čine atmosferu. Uostalom, film je najbliži muzici jer je kretanje u vremenu i unutrašnjem ritmu. U svakom slučaju se trudim da muziku i film upoznam jedno s drugim veoma brzo“.
Izvor: Politika Dubravka Lakić