Adam Zagajevski (Lavov, današnja Ukrajina, 1945), jedan od najznačajnijih savremenih svetskih pesnika i esejista.
Posle okončanja Drugog svetskog rata porodica Zagajevski preselila se u Gljivice, grad u Šleskoj.
Studio je filozofiju i psihologiju u Krakovu, gde je, radeći kao profesor filozofije, živeo do 1980. godine. Posle toga preseljava se u Sjedinjene Američke Države, gde je univerzitetski profesor u Teksasu, dok jedan deo godine živi u Parizu. Posle pada Berlinskog zida Zagajevski gradovima u kojima živi ponovo pridružuje i Krakov.
Jedan je od najprevođenijih poljskih pesnika, njegove pesme i eseji objavljeni su na svim vodećim svetskim jezicima. Već godinama je kandidat za Nobelovu nagradu za književnost.
Knjige pesama: Saopštenja (1972), Mesarnice (1975), Pismo. Oda množini (1982, 1983), Putovati u Lavov (1985), Platno (1990), Ognjena Zemlja (1994), Žeđ (1999), Antene (2005) i Nevidljiva ruka (2009).
Najvažnije knjige eseja: Mali Larus (1991) i Odbrana vatrenosti (2002).
RAZGOVOR SA FRIDRIHOM NIČEOM
Poštovani gospodine Fridrih,
čini mi se da vas vidim, da,
na terasi sanatorijuma, u svitanje,
dok pada magla i poj razara
grla ptica.
Omanji ste, glave reljefne poput metka,
pišete novu knjigu
oko vas struji neobična energija:
Čini mi se da vidim vaše misli koje poigravaju
kao velika vojska.
Znate li da je umrla tamnokosa Ana Frank
i njeni drugovi i drugarice,
vršnjaci, i drugovi njenih drugova
i njeni rođaci.
Hoću da vas pitam šta su reči i šta je
jasnoća, zbog čega reči gore
i posle sto godina, iako je zemlja
tako teška.
Očigledno je da ne postoji veza između zadivljenosti
i tamnog bola, okrutnosti.
Postoje najmanje dva kraljevstva,
ako ne i više.
Ako nema Boga i nikakva sila
ne povezuje različite elemente,
šta su onda reči i otkud njihova
unutrašnja svetlost?
Odakle dolazi radost? Kuda vodi ništavilo?
Gde stanuje oproštaj?
Zbog čega mali snovi iščezavaju pred jutro
a veliki rastu?
FILOZOFI
Prestanite da nas obmanjujete filozofi
rad nije radost čoveka nije najviši cilj
rad je znoj smrtni Bože kad se vraćam kući
hteo bih da legnem ali san je samo prenosna traka
koja me predaje sledećem danu a sunce je lažni
novac ujutro razdire moje kapke srasle kao pre
rođenja moje ruke su dva gastarbajtera i čak
suze ne pripadaju meni učestvuju u javnom životu
kao govornici sa ispucanim usnama i srcem koje je
sraslo s mozgom
Rad nije radost nego neizlečivi bol
kao bolest otvorene savesti kao nova naselja
kroz koja u visokim kožnim čizmama
prolazi drug vetar
MORE
Presijavajuće, među hridinama, tamnoplavo u podne,
preteće, kada ga doziva zapadni vetar, ali uveče je tiho i sklon izmirenju.
Neumorno u malim zalivima, posedujući
nebrojene skupine kraba koje hodaju sa strane
kao zaslužni veterani Punskih ratova.
U ponoć iz luke isplovljavaju skuteri: jaka svetlost
pojedinačnih reflektora razdire pomrčinu,
motori podrhtavaju.
Na plaži u blizini Ćefalua, na Siciliji, videli smo
ogromne količine đubreta, kutije, prezervative,
kartone od mleka i dasku s izbledelim natpisom „Antonio“.
Zaljubljeno u zemlju, večno stremeći obali,
šaljući talas za talasom – od kojih svaki umire
od iscrpljenosti, ka grčki glasnik.
U sumrak podseća na svoje postojanje samo šumom,
dubokim šapatom kamenčića izbacivanih na šljunak
(čuju se čak na malom trgu, u ribarskom seocetu).
Sredozemno more, u kome su plivali bogovi,
i hladan Baltik, u koji sam ulazio
tresući se od hladnoće, kao dvanaestogodišnjak, mršav poput jegulje.
Zaljubljeno u zemlju, ulazilo je u gradove, u Stokholmu
i u Veneciji slušalo je razgovore i smeh turista,
a kasnije se vraćalo svojoj mračnoj, nepomičnoj suštini.
Tvoj Atlantik, zauzet podizanjem belih peščanih dina,
i stidljivi Pacifik koji se krije u dubinama.
Galebovi lakih krila.
Poslednji jedrenjaci na kojima se nadima
belo ukršteno platno.
Na uskim čamcima plove oprezni lovci
i u najvećoj tišini diže se sunce.
Sivi Baltik,
nemi Ledeni okean,
Jonsko more, početak i kraj sveta.