Navršava se pola veka od juna 1964. godine, kada je Vladimir Dedijer zaključio poslednje redove prvobitnog engleskog izdanja njegove knjige „Sarajevo 1914“

To kultno delo o Prvom svetskom ratu proglašeno je za knjigu godine 1984. u anketi „Njujork tajmsa“.

Delo, između ostalog, ukazuje da autor nije imao dilemu da će se istorija, odnosno istoriografija, i nadalje povijati pod pritiscima moćnih i da će se obnoviti konstrukcije imperijalne politike da su „Srbija i Srbi odgovorni za Prvi svetski rat“.

Dedijer je uzroke i povod za Veliki rat, u kojem je u ukupno poginulo oko 20 miliona ljudi, objašnjavao sukobljenim interesima velikih sila. „Za njih su uvek krivci mali narodi i države koji se bore za pravdu, slobodu i nezavisnost. Moćni dugo pamte i osvetnički su raspoloženi“, navodio je on.

„Sarajevo 1914“ završio je desetak godina posle knjige „Josip Broz Tito. Prilozi za biografiju“, koja je od 1953. kada je prvi put štampana, prevedena na svetske i brojne manje jezike.

Dedijerova biografija Josipa Broza Tita ponovo je štampana u Jugoslaviji 1972. i 1980. tada kao „Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita“, a kasnije su objavljene još tri obimne sveske „Novih priloga“, sa brojnim tekstovima kojih nije bilo u prvim izdanjima.

Srpsko izdanje knjige „Sarajevo 1914“ objavila je 1966. godine beogradska „Prosveta“. Paralelno se pojavilo i slovenačko izdanje.

I danas, pored poplave mnoštva novih izdanja na tu i granične teme, Dedijerovo delo ima ozbiljnu težinu, pa i široku popularnost. Tako je nedavno Miljenko Jergović, poznati kolumnista, podsetio da je ta Dedijerova knjiga nastala najpre na engleskom jeziku, posle „stipendija i rezidencijalnih boravaka u Oksfordu, Harvardu i Kornelu, kao rezultat dugogodišnjih, vrlo temeljitih istraživanja“.

Nadalje Jergović kaže: „Sjajno napisana, s dramaturgijom kakvog kriminalističkog romana, gotovo forenzički precizna, knjiga će rekonstruisati događaj koji je sa svih strana bio opterećen ideološkim i političkim mistifikacijama“.

Po njemu, Dedijerevo „Sarajevo 1914“ ne slavi atentatore, niti beatifikuje njihove žrtve. „Po tome je Dedijer, na žalost, jedinstven“, zaključuje Jegović.

Dedijer je rođen 1914. u godini Sarajevskog atentata i početka velikog rata. U rodnom Beogradu je studirao ali nije završio pravo, pa se, zahvaljujući Vladimiru Ribikaru, zaposlio u „Politici“.

Tokom Drugog svetskog rata bio je pripadnik partizanskog pokreta od 1941. godine. Najviše se bavio propagandnim radom, publicistikom, novinarstvom. Između ostalog uređivao je list „Borba“. Izvesno vreme bio je direktor Tanjuga. Sličnim temama bavio se u prvo vreme i po oslobođenju zemlje.

Ranjavan je u više navrata. U bici na Sutjesci, gde je teško ranjen, poginula je njegova supruga Olga Popović-Dedijer, šef hirurške ekipe Druge proleterske divizije.

Posle Drugog svetskog rata bio je predstavnik Jugoslovenske delegacije na konferenciji mira u Parizu 1946. godine. Bio je svedok utemeljenja Organizacije Ujedinjenih nacija, zatim univerzitetski profesor, akademik, i dugogodišnji predani ugledni aktivista Raselovog suda, izvesno vreme i njegov predsednik.

Izvor:Dnevni akter/Tanjug