Portret Dobrice Ćosića (Rad Petra Omčikusa)

Gde god se Ćosić našao, nešto se dešavalo, još od vremena kada je u engleskim cokulama došao u Beograd – piše u knjizi Slavoljub Đukić

Jedna od knjiga o kojoj se govorilo na ovogodišnjem Sajmu knjiga, svakako je i delo Slavoljuba Đukića (1928), uglednog novinara „Politike“, autora desetak publicističkih knjiga, pod naslovom: „Pogled iz osinjaka“ (Razgovori i susreti sa Dobricom Ćosićem), koje je objavio „Službeni glasnik“, u biblioteci „Svedoci epohe“.

U jesen 2013. godine, Slavoljub Đukić, u svom dnevniku, beleži: „Nosim osećanje nedorečenosti. Što više o njemu znam i razmišljam, manje sam siguran da sam otkrio njegovu pravu dušu. Došao sam do uverenja da je on ličnost pre za roman, nego za hroničarsko beleškarenje.“ U nedelju, 18. maja 2014. godine, Đukiću se javio Matija Bećković, i saopštio mu da je umro Dobrica Ćosić. Đukić beleži u dnevniku: „Umro je verovatno između sedam i osam časova. Neprimetno, u tišini, onako kako je živeo. Celo prethodno veče proveo je, uobičajeno, sa ćerkom Anom, redigujući rukopis. Oko četiri ujutru je legao… Sahranjen je u utorak, 20. maja, po sopstvenoj želji, u porodičnoj grobnici, a ne u Aleji zaslužnih građana ili velikana, kako je još zovu, što se očekivalo.“

Za Dobricu Ćosića, svedoči Đukić, čuo je odmah posle rata, dok je u partizanskoj uniformi, bio na čelu omladinskog glasila „Mladi borac“. Decenijama posle toga, kao novinar, bio je, po prirodi posla, upućen da prati život ovog čoveka, koji je, pored toga što je iza sebe ostavio dugovečno književno delo, bio i jedna od centralnih figura našeg javnog života.

„Gde god se Ćosić našao, nešto se dešavalo, još od vremena kada je u engleskim cokulama došao u Beograd i, kao agitpropovac, počeo druženje sa neistomišljenicima. On je jedan od ključnih svedoka novije srpske i jugoslovenske istorije. Politički je nadživeo svoju generaciju i delo, više od pola veka. Zbog toga su mnogi imali potrebu da se odrede prema njemu, bilo za, bilo protiv“, ističe Đukić.

Ćosić je poznavao sve vodeće ličnosti u Jugoslaviji. Sa mnogima se družio i bio prijatelj. Prvi je od javnih ličnosti, neslužbeno, svojom voljom, posetio Goli otok.Učestvovao je u stvaranju Programa Saveza komunista Jugoslavije.Našao se u vrtlogu budimpeštanskog ustanka.Proveo je 72 dana na brodu „Galeb“, prateći J. B. Tita na putu po Africi.Sa Dušanom Pirjevecom vodio je prvu polemiku o nacionalnom pitanju.Sarađivao je sa Titom i Slobodanom Miloševićem, i sa njima se razišao. Njegov život je prepun pometnji i turbulencija. U srpskoj kulturi i politici teško je naći ličnost koja je toliko uvažavana i anatemisana, u nesporazumu je sa vlašću, opozicijom i delom inteligencije. U očima javnosti, bio je i đilasovac, i rankovićevac, i praksisovac, čovek sa „Galeba“, i titomrzac, nacionalista i Jugosloven, saveznik i protivnik Slobodana Miloševića, „otac nacije“, i „izdajnik nacije“.

U jednom razgovoru, na pitanje kada je čuo za Goli otok, Ćosić odgovara: „Znao sam, kao što su mnogi znali, da se hapse i odvode u nekakve logore komunisti koji pokažu najmanju nesaglasnost sa stavom Komunističke partije Jugoslavije, počevši od onih apsurdnih i mnogo puta čednih pitanja: zašto nismo ušli u Bukurešt? Znao sam, kao i mnogi, za Udbine i partijske pritiske na porodice, za iseljavanje iz stanova, za pritiske na supružnike da se razvedu od svog ‘informbirovca’, za odricanje žena od muževa, braće od sestara, prijatelja od prijatelja. Znao sam i za one sramne denuncijacije u ime partijske čistote. Ali, nisam znao ni gde su tačno ti logori, niti kakvi su u njima životni uslovi.“

A na jedno drugo pitanje, u kakvom mu je sećanju ostalo krstarenje „Galebom“, Ćosić kaže: „Sada to vidim kao grandioznu političku grotesku. Tada sam, naravno, verovao da je to istorijska misija mira.“

Strastvenog Jugoslovena, 1988. godine, Slavoljub Đukić pita, šta je ostalo od njegovog jugoslovenstva?

„Stvar s mojim jugoslovenstvom vrlo je jednostavna“, odgovara Ćosić. „Ja sam i danas pristalica demokratskog jugoslovenstva. Ali, ja danas ne mogu da ga zastupam, prosto zato što se ono, prema shvatanjima drugih naroda, doživljava kao unitaristička ili integralistička dominacija i hegemonija, kao oblik velikosrpstva i centralizma. Dakle, nije reč o mom napuštanju uverenja da je demokratsko, humanističko, socijalističko jugoslovenstvo – najadekvatniji oblik, na ovom prostoru, za političko organizovanje višenacionalnog društva.“

Ćosićevi su, otkriva Đukić, poreklom iz Hercegovine, iz Gacka. U Veliku Drenovu doselili su se početkom 19. veka. Dobrica je u sebi spojio osobine starog i novog kraja. Krase ga epski zanos brđana, i prilježnost moravskih težaka, koji i kada ratuju, kao da obavljaju poljske poslove.

Kelneri u „Maderi“, uvek su ga oslovljavali sa: „Gospodine predsedniče“. On bi se nasmejao, i odmahnuo rukom. Dok je šetao kraj Dunava, prilazio mu je radoznali svet. Oni stariji, umeli su da mu poljube ruku. Dobrica je to komentarisao: „Ne znam da li mi se obraćaju kao kaluđeru, ili kao piscu.“

Želeo je, kako je govorio, da sledi ljude koji su ostavili dubok trag u našoj kulturi. Među njima su, pored Njegoša i Ive Andrića, i istoričar Milorad Ekmečić.

U jednom od poslednjih razgovora sa Slavoljubom Đukićem (leto 2012), Dobrica Ćosić kaže: „Ja nemam više nikakvu nadu, niti imam pravo na nadu. Svet za koji sam se borio – nije ostvaren, svet u kojem sam živeo – nestao je, više ne postoji. U svetu u kojem smo danas, ostalo je malo mojih prijatelja. Zaista, dosta mi je svega!“

Izvor: Politika/Zoran Radisavljević

—————————————–

Ćopić, Meša, Kusturica

Vrlo je lepo, s puno ljubavi, i razumevanja, pisao o kolegama piscima, i svojim savremenicima: „Danas savremeni kritičari imaju prezriv, čak i gadljiv odnos prema populizmu Branka Ćopića, ne shvatajući da je njegov populizam prosvetiteljska energija prvog reda. Još kao partizan, komunista, a potom i državni funkcioner, Meša Selimović se izjasnio kao Srbin, muslimanskog porekla, što je izazvalo ogorčenje kod bosanskih muslimana. Plašeći se da može da manipuliše njegovim nacionalnim poreklom, on je Srpskoj akademiji uputio zavetno pismo u kojem je izrazio svoju pripadnost srpskoj književnosti i srpstvu. Posle Andrića, a možda i više od Andrića, Emir Kusturica je naš umetnik svetskog značaja. Ja ne znam svog savremenika takve svestrane darovitosti i upornije posvećenosti patriotskim ciljevima današnjice.“