PRVAKINjA Opere nacionalnog teatra, mecosopran Dragana Jugović del Monako, u četvrtak uveče će, na premijeri Masneove opere „Verter“ sa potpisom reditelja Nebojše Bradića, zapevati rolu Šarlote. O tome koliko će osveženje u aktuelni operski repertoar uneti ovo delo, koje u Beogradu nije igrano decenijama, diva kaže:

– Posle niza verdijanskih, pučinijevskih i italijanskih verističkih opera, ali i velikih spektakala tipa „Aide“ ili „Karmen“, prva premijera u novoj sezoni Opere Narodnog pozorišta u Beogradu, biće „Verter“ koji je, da se vratimo u daleki istorijat Beogradske opere, uvek bio događaj o kome se govori. Setimo se nezaboravne dvadeset četiri rasprodate predstave, oktobra 1945, sa velikim Lazom Jovanovićem. „Verter“ je igran i sedamdesetih godina, sa Zvonimirom Krnetićem – i evo sad, posle toliko vremena, ponovo…

* Šta biste izdvojili kao specifičnost upravo ove opere, a čime biste publici preporučili postavku Nebojše Bradića?

– U našoj postavci, na premijeri će kao Verter nastupiti Dejan Maksimović, ja ću tumačiti njegovu prvu i poslednju ljubav Šarlotu. Dirigent je gost iz Amerike Dorijan Vilson, predivne kostime potpisuje Bojana Nikitović, scenografiju Mića Tabački… Pričajući sa kolegama vidim da i oni nisu uspeli da se odupru magiji ovog dela; ja lično već više od mesec dana teškim trudom obavljam i druge životne obaveze – tolika je snaga i sugestivnost ove muzike. U popularnim i iščitanim delima, poput ovog Geteovog, svi znamo šta će da se desi, ali ne znamo kako. Pozorište najčešće ne daje odgovore, ali postavlja pitanja. Sa današnjeg aspekta kada je sve moguće, dostupno i telesno, prisećamo se vremena kada je jedan poljubac, slučajni dodir i par namirisanih pisama mogao da proizvede bezumnu strast; a nemogućnost ostvarenja takve ljubavi vodi u smrt. U našoj postavci izbegli smo sladunjavost i patetiku. Bilo je i suza na probama, a nisu bile izrežirane…

* Danas kada reditelji vode glavnu reč u operskim produkcijama, kako je bilo raditi sa našim renomiranim pozorišnim rediteljem, ujedno i ministrom kulture?

– Operski reditelj mora da bude kompletna umetnička ličnost. Pored nesumnjivog znanja i iskustva, pomalo i poeta, i poznavalac ljudskog glasa. Takođe muzički potkovan i sa filigranskim osećajem za muziku i pevanu reč… Nekada su pevači bili zvezde, a danas je čest slučaj da režiser nije sluga velikog pevača, nego njegov gospodar. Danas se govori o Zefirelijevoj „Travijati“, Karajanovoj „Aidi“, nekad je to bila Norma Marije Kalas ili Dezdemona Renate Tebaldi. Što se režisera Nebojše Bradića tiče, samo smo na prvoj probi možda imali svest da je pred nama ministar kulture. Onda smo jednostavno postali kolege, koji iz dana u dan, sata u sat zajedno pokušavaju da stvore umetničko delo; zajedno strepe, raduju se ili nerviraju; piju kafu u pauzi, razmenjuju ideje, tražeći i nalazeći nove mogućnosti. Za mene su uvek probe bile najkreativniji deo moje profesije, i ja sam ovih mesec i po dana beskrajno uživala. Vrlo cenim red i disciplinu i ne volim kad neko doživljava pozorište kao anarhiju. Bradić je imao vrlo jasne i precizne glumačke zahteve, ni malo lake za većinu operskih pevača, pa možda i za profesionalne glumce. U svetu pevači mnogo više glume, a ovde je ta praksa tek u začetku.

* U doba lepih i upadljivo vitkih operskih prvakinja, kada je postala prevaziđena predrasuda da je impozantna kilaža neophodna pretpostavka za snagu i lepotu glasa, koji se sve kriterijumi postavljaju pred vrhunskog pevača?

– Naravno da je još jedna od predrasuda u pitanju. Operski pevač mora danas, kao nikada ranije, da osim magičnog glasa, maestralne tehnike, velike muzikalnosti, imaginacije, intelekta,da ima gvozdeno srce i pevačke nerve. Mora često da nadjača orkestar od osamdeset svirača i stotinu horista. Za to je pre svega neophodno da bude apsolutno zdrav i u velikoj fizičkoj kondiciji. Na otvorenoj sceni je sam, kao akrobata na trapezu. Veliki operski pevač je svestrana, totalna pozorišna ličnost. Kao i na to da vrhunski umetnici jesu značajni bar koliko političari i državnici ili poslovni ljudi. Koliko je samo vremena, talenta, nerava potrebno da se ljudski glas pretvori u poslušni i prefinjeni muzički instrument. Bilo je i biće lepih žena koje držeći se statične figure i strogih nota ne kazuju mnogo. Padaju u zaborav. Ostaju samo one ličnosti, koje, u blistavim zvučnim lukovima, emocijom daju glasu oblik, boju i izražajnost; ostaje pevanje koje budi zanos i strahopoštovanje; ostaje publika koja danima nosi predstavu sa sobom u duši i srcu i dolazi ponovo i ponovo…

TRADICIJA
* Treba li „demokratizovati“ operu, ili ona zaista jeste, i treba da bude, privilegija kulturne elite?
-Kultura pozorišta je deo opšte kulture i ne može biti privilegija samo jedne, opredeljene, elitne publike. Vrhunska umetnost treba da pripada svima. I dok se instrumentalna muzika stalno usmerava ka novim pravcima i pronalascima, operska umetnost dopušta sebi taj luksuz da ništa novo ne stvara, čak iskopava iz prošlosti i neka dela koja su bila zaboravljena ili manje uspešna. Jednom rečju, opera nastavlja da živi od prošlosti. Njena budućnost zavisiće od talenta i veličine vrhunskih operskih umetnika sposobnih da na briljantan način spoje tradiciju sa duhom novog vremena.

SAVRŠENSTVO
* Ima li klasična opera budućnost, i šta je ono što će je, po Vašem mišljenju, održati?
– Klasična operska i baletska muzika, kao i remek dela Platona na primer, ili Šekspira, nikad neće iščeznuti. Velika muzika je delo genijalnih kompozitora, odslikava svoju epohu ali i nadživljava prolaznost. I pristupačna je milionima ljudi. Jer šta je muzika, ako ne osećajnost. A voditi dijalog sa publikom je najteža umetnost. Umetnik koji time ne ovlada nije veliki stvaralac. Kad čovek iz grube stvarnosti ulazi u opersku salu, oseća neko svečano, nesvakidašnje raspoloženje; prepliću se mašta i iluzija, svetlo i tama, mistično i realno. Još u pretprošlom veku rečeno je da operska umetnost predstavlja trenutak savršenstva sveta.

Izvor: Večernje novosti Marina Mirković