Posle niza reizdanja, kompilacija i rekapitulacija objavljenih kod nas u poslednjih nekoliko godina, koje su pre bile uvreda nego počast autorima i izvođačima kojima su posvećene (Đorđe Marjanović, Korni Grupa, Indexi, Džentlmeni…), konačno smo dočekali izdanje uz koje s pravom može da stoji – Antologija
Kriminalno površan odnos prema pop (i ne samo pop) prošlosti u ovoj zemlji nije nikakvo iznenađenje, već redovna pojava. Štaviše, situacija u kojoj izgleda kao da svaki put moraju da se ponavljaju iste greške i da oni koji bi trebalo još nisu naučili kako se radi taj posao nagoni na zaključak da nikome zapravo nije preterano stalo da odnos prema nasleđu pop muzike pomeri korak dalje od nostalgičarskih reminiscencija. Osim posvećenim pojedincima, zahvaljujući kojima Antologija uopšte i postoji.
Pop Mašina je po mnogo čemu bila poseban, čak ekscesan i ekstreman slučaj na beogradskoj, pa i jugoslovenskoj rock sceni. U vreme kada je domaći rock izlazio iz adolescencije, a njegovi protagonisti se sve više okretali autorstvu i instrumentalističkim bravurama, ova grupa je na beskompromisnom underground stavu izgradila kultni status bez presedana.
Umesto potrage za društvenim i estradnim etabliranjem, koja je neke od tadašnjih perjanica rock scene redovno dovodila na festivalske bine Beogradskog proleća, Vašeg šlagera sezone ili Opatijskog festivala, ali i na svirke na radnim akcijama, Pop Mašina je gradila i okupljala sledbenike na masovnim okupljanjima tadašnjeg posthipijevskog rock plemena, na koncertima u novobeogradskoj Hali sportova i kod Hajdučke česme.
U društvenoj klimi tog vremena, u kojoj je rock muzika i dalje bila posmatrana kao pomalo problematična razbibriga koja potencijalno podriva svest socijalističke omladine, mesto Pop Mašine najlakše ćete shvatiti ako zamislite njihovu muziku kao soundtrack za scene demoliranja Robne kuće na Terazijama u tada bunkerisanom filmu Mlad i zdrav kao ruža. Ako je ikada neki domaći bend pre punka nosio u sebi klicu nečeg što bi se moglo zvati pobuna, bila je to Pop Mašina.
Antologija teško može da „vrati stvari na svoje mesto“. Vreme Pop Mašine je neumitno prošlo, muzika na ovom izdanju današnjem slušaocu može zvučati arhaično, dokumentarni materijal u bogato opremljenoj knjižici govori jezikom koji ponekad deluje čak smešno, ali to nije problem Pop Mašine.
Nasleđe ove grupe je izgubljena, ali nezaobilazna karika između Grlom u jagode i Dečka koji obećava, nešto bez čega muzika koju i dalje volimo da zovemo rock u ovoj zemlji nikada ne bi bila ista. Pitajte Koju.
Izvor: Popboks Tomislav Grujić