Figueres – Početkom šezdesetih godina prošlog veka Salvador Domingo Felipe Žasinto Dali i Domeneken, kome je kralj Huan Karlos dodelio titulu prvog markiza od Pubola, šoumen-umetnik poznat širom sveta po ekstravaganciji, odlučio je da sam sebi podigne muzej na ostacima starog teatra u rodnom Figueresu. Danas je ovaj muzej najposećeniji u Kataloniji, mesto koje je po svemu što sadrži i po izgledu oličenje paranoično-kritičkog viđenja stvari – kako je sam Dali nazvao svoj metod – šta više, za mnoge kič doveden do ekstrema.
Teatar u Figueresu, delo arhitekte Roka i Brosa, građen od 1849. do 1859. godine, uništen je u požaru krajem španskog građanskog rata, 1939. U fantasmagoričnoj ruševini Dali je prepoznao idealno mesto za svoj muzej.
„Teatar je pravo rešenje iz tri razloga: prvi je što sam ja prevashodno teatralan slikar; drugi, što se teatar nalazi tik uz crkvu u kojoj sam kršten; i treći, što sam upravo u holu teatra imao prvu samostalnu izložbu“ – obrazložio je slavni umetnik.
Salvador Dali je punih deset godina radio na projektovanju rekonstrukcije teatra, crtajući bukvalno kako treba da izgleda svaki njegov detalj. Inauguracija je bila 28. septembra 1974. Njegov najupečatljiviji deo je kupola, koju je prema Dalijevom nacrtu realizovao arhitekta Emilio Perez Pinjero. Unutra je smešteno 1.500 eksponata iz Fondacije „Gala-Salvador“, koja broji 4.000 dela: slika, crteža, skulptura, gravira, instalacija,holograma, stereoskopija, fotografija… Među njima su: „Omaž Njutnu“, „Autoportret sa Čovečanstvom“, „Spektar seksepila“, „Postojanost memorije“, „Američka poezija – kosmičke atlete“, „Korpa s hlebom“, „Atomska Leda“, „Galatea sa sferama“, „Apoteoza dolara“… ali i originalni zlatni nakit izrađen prema Dalijevim nacrtima, kao i desetak dela umetnika koje je izuzetno cenio – El Greka, Ernesta Mesonijea, Marsela Dišana, Vilijama Bugeroa, Džona de Andrea, Ernsta Fuha…
Nakon Dalijeve smrti, 1989. godine, tu je smeštena i kripta sa njegovim grobom. Celina zaista nalikuje teatarskoj scenografiji u kojoj je čak i tavanica oslikana Dalijevom rukom, gde je divan u vidu usana američke glumice Me Vest, kupatilo koje visi s plafona, i instalacija „Rajski vrt“, koja se može videti samo kroz objektiv ugrađen u staklo.
„Namerno sam hteo da moj muzej bude poput nadrealističkog lavirinta. Da iz njega posetilac izađe s utiskom da je učestvovao u nesvakidašnjem teatru“, zapisao je Dali.
Doista, gledalac je već u atrijumu impresioniran spomenikom španskom filozofu Frančesku Pužolu, a u holu instalacijom na kojoj se vidi Galin akt u kome, pošto se koncentriše, može da prepozna portret Abrahama Linkolna. Ali, na stranu obilje dela kroz koja provejava duh genijalnog uma koji je pomno negovao svoju sujetu (valjda baš zato što je, kažu njegovi biografi, bio izuzetno stidljiv), Dalijev teatar-muzej je alfa i omega njegovog opusa. Tu se nalazi i jedna od njegovih prvih izloženih slika, „Portret devojke iz Fugueresa“, koju je sobom poneo u Pariz da je pokaže Pikasu, svom, kako je govorio, pravom učitelju. Delo zanimljivo i zbog toga što se u desnom uglu lepo čita znak „Ford“, iz čega se zaključuje da je još kao mladić znao da je reklama nerazdvojni pratilac uspešne karijere.
Posle Galine smrti, Dali je živeo još samo nekoliko godina u svom dvorcu u Pubolu, blizu Figueresa, povučeno, odvojen od sveta čijim se začuđenim pogledima čitav život napajao, više nije ni slikao. Ipak, na tržištu umetninama pojavljivali su se sporadično njegovi pozni radovi. U Dalijevom muzeju, međutim, tvrde, da nisu autentični, jer poslednje delo koje je naslikao datira iz 1983. godine i upravo je ovde izloženo. Predstavlja violinske žice i lastin rep, prvo kao simbol bolne misije umetnosti, a drugo kao znak katastrofe, zapravo sopstvene skorašnje smrti. Eksperti za Dalija s ponosom ističu i da se upravo ovde u Teatru-muzeju nalazi njegovo nesporno remek delo, portret voljene Gale iz 1945, neviđeno prodornih očiju, za koju je njen prvi muž Pol Elijar govorio da „uvek gleda kroz vas“. Dali ga je nazvao „Galarina“, obrazlažući: „Ona je za mene bila isto što i za Rafaela njegova ‘Fornarina'“.
Dogovor s Galom
U Figueresu se i danas pripoveda kako je Dali došao na ideju da podigne sopstveni muzej. Naime, njegov prijatelj, fotograf, zatražio mu je da priloži jedno svoje delo za muzej koji su meštani nameravali da otvore. Kao i uvek kod važnih životnih odluka, nije pristao dok se ne dogovori sa Galom, rekavši mu da će odgovor dobiti sutra. Zajedno sa svojom suprugom, ruskom emigrantkinjom Elenom Ivanovnom Đakonovom, zvanom Gala, za koju je njegov otac, iako je kao snaju nikad nije prihvatio, ipak priznao da bi bez nje njegov sin klošario pod mostovima Pariza, Dali je prijatelja obavestio da Figueresu neće pokloniti samo jednu sliku već će mu darovati muzej.
Izvor: Blic Online Milena Marjanović