U poređenju sa susednim zemljama, mi iz budžeta za kulturu izdvajamo upadljivo manje, što nam se mora osvetiti, uskoro. Ne možete proizvoditi ljude koji gledaju „Velikog brata” ili slušaju samo folk muziku, kaže književnica Mirjana Stefanović

Sve počinje sećanjima na detinjstvo i mladost, na doba kada se život ukazuje kao sočna jabuka koju tek treba zagristi, u novoj knjizi eseja i priča „O jabuci, miscellaneae” (izdavač „Dnevnik – novine i časopisi”, Novi Sad), Mirjane Stefanović, književnice, urednice za dečju književnost u najlepšim vremenima Nolita.

Ova knjiga sadrži tekstove nastale pre više decenija, kao i one skorašnje, ispunjene setom, nostalgijom, ali i ironijom. Jedna od priča iz „Jabuke” govori i o reprintu starog kuvara, a reprezentativna je zbog toga što pokazuje sled događaja, tipičan za naše podneblje, visoki uzlet i nagli pad, oduševljenje za neku ideju i krah te ideje.

Evo šta o toj priči kaže Mirjana Stefanović:

– Objavljivanje mog privatnog izdanja reprinta Kuvara Katarine Popović Midžinice, iz 1877. godine, počelo je entuzijazmom, u zemlji ubedljivo najvećoj na Balkanu, a završilo se tako što u razbucanoj zemlji ljudi više nisu imali šta da kuvaju – kaže naša sagovornica.

Uz pozajmice i dovijanja Mirjana Stefanović, ipak, objavljuje Kuvar u tri hiljade primeraka, nadajući se da time možda otpočinje svoju privatnu izdavačku delatnost.

– Za vreme Ante Markovića prodaja je išla odlično, a sa dolaskom  Slobodana Miloševića i to je, kao i sve ostalo u zemlji, stalo – dodaje naša sagovornica.

Od zarađenog novca Mirjana Stefanović je, ipak, mogla da kupi novog juga. Vrlo simbolično, jugo je bio ukraden, a nije prešao ni dve hiljade kilometara!

Drugi tekstovi govore o dugogodišnjem radu u Nolitu, saradnji sa našim velikim književnicima, o životu, pisanju, o svojevrsnom sazrevanju.

– Radila sam sedamnaest godina u Nolitu, kao jedan od četrnaestoro urednika. U redakciji su moje kolege bili i Zoran Mišić, Vasko Popa, Ivan V. Lalić, Milica Nikolić, Jovan Hristić, Aleksandar Ristović, Bora Radović, i Miloš Stambolić, glavni urednik, koji je većinu nas i doveo. Tako sam svakodnevno sretala ljude koji su već deo istorije naše književnosti. Kada sam tek počela da uređujem dečiju književnost u Nolitu 1974, ubeđivala sam Crnjanskog da napiše tekst za slikovnicu. Zamislila sam da i Stevan Raičković i Oskar Davičo napišu svoje slikovnice! Crnjanski je obećao da će to uraditi, on se tek vratio u zemlju i želeo je da prihvati sve predloge, ali od toga naravno nije bilo ništa, ideja je bila isuviše nadobudna – smeje se naša sagovornica, spominjući neizbežno poređenje sa sadašnjim trenutkom:

– Sada je Nolit kupio Veterinarski zavod, koji je prethodno kupila „Zekstra”. To su vam čudesa velikog tumbanja koje dobroćudno zovemo tranzicijom. Znate one dragocene stihove Branka Miljkovića „Da li će sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj”? Odgovor na to pitanje slušamo, evo, već devet godina. I, nismo baš mnogo očarani.

U razgovoru o vremenima prošlim i sadašnjim, Mirjana Stefanović navodi reči i našeg velikog filmskog reditelja Žike Pavlovića, za koga se ne može reći da je bio ljubitelj komunizma, a koji je davno primetio kako ćemo se Titovog vremena sećati kao Periklovog doba.

– Izgleda da sve češće imamo razloga da se sa njim složimo. Čini mi se da današnja vlast, čiji sam dolazak i ja među mnogima željno iščekivala, greši u svom odnosu prema kulturi. Ne valja taj neoliberalni stav po kojem, prvo, treba osnažiti privredu a prosveta, nauka, zdravstvo i ta „dosadna” kultura kada dođu na red… I, u poređenju sa susednim zemljama, mi iz budžeta za kulturu izdvajamo upadljivo manje, što nam se mora osvetiti, uskoro. Ne možete proizvoditi ljude koji gledaju „Velikog brata” ili slušaju samo folk muziku, primećuje Mirjana Stefanović, podsećajući na vreme u kojem je postojala prava državna televizija, čija je uloga bila i prosvetiteljska:

– Žalim, recimo, za nekadašnjim sjajnim filmskim ciklusima koji su predstavljali značajne svetske kinematografije i počinjali uvodnim slovom stručnjaka, što je bio kao nekakav predgovor za knjigu. A ne za ovim leševima u crnim kesama iz jeftine američke B produkcije, što nam sada sa ekrana upadaju u dnevne sobe. Kao da se mnogi trude da zaglupe narod.

Mirjana Stefanović kaže da je sada za nju najstrašnije urušavanje onih suštinskih stvari – obrazovanja i kulture. Da afera sa kragujevačkim profesorima udara u same temelje, u budućnost naroda, koja je ugrožena ukoliko se gradi na nepostojećem znanju i kupljenim diplomama.

Upravo o tome govori još jedna od priča iz „Jabuke”, o tome koliko je naša sredina željna novih i beznačajnih nagrada. Naša sagovornica pripoveda ukratko:

– Moja „svetska slava” počinje 1977, kada mi iz američkog Biografskog instituta iz Severne Karoline stiže pismo kojim me obaveštavaju kako će me uključiti u Osmo izdanje svoga Međunarodnog imenika istaknutih lidera, a da na knjigu mogu da se pretplatim za tričavih 200 dolara. Ja ćutim. Što ne sprečava Institut da mi uskoro pošalje radosnu vest kako će mi, zbog visokih dostignuća, dodeliti titulu „Žena godine u svetu” ispisanu na finoj hartiji a kaširanu na dasci od finske breze, za samo 295 dolara… Opet ne odgovaram. Isti Institut posle nekoliko meseci odlučuje da me nominuje za dobitnicu Milenijumske medalje časti koja će se 2000. godine dodeliti izabranim ličnostima diljem globusa za izuzetne rezultate postignute u proteklih sto godina! Za pravu siću – 259 dolara! A na kraju me pozvaše da postanem član njihovog „Savetodavnog odbora”, u znak zahvalnosti poslaće mi Uverenje o postavljenju, zgodno za uramljivanje. Nisam prihvatila ponude Instituta, što mnogi u našoj sredini jesu, i o čemu su zorno i uzneseno obaveštavali naše medije.

Marina Vulićević – Politika