Gojko Božović, Jovan Zivlak, Vasa Pavković
Pre 11 godina Unesko je proglasio 21. mart Svetskim danom poezije, a o njoj i njenoj (ne)mogućoj misiji za „Blic“ govore Vasa Pavković, Gojko Božović Jovan Zivlak. Osim što otvara niz tema i dilema, dan poezije podseća i na neke godišnjice; za ovu priliku pomenimo 100 godina od smrti jednog pesnika (Laza Kostić) i 100 godina od rođenja jedne pesme („Naši dani“ V. P. Disa) koji su, nema sumnje, postali i ostali deo našeg krvotoka.
Svojevremeno je, povodom Dana knjige, Gordana Ćirjanić, poznata spisateljica, ne bez ironije prokomentarisala da kad Unesko proglasi dan nečega, onda je to nešto, najverovatnije, suštinski ugroženo i na pragu nestanka, što naravno ne dovodi u pitanje opravdanost takvog gesta. Naprotiv. Vasa Pavković u izjavi za „Blic“ ističe da je Svetski dan poezije prilika da se ne samo pesnici i kritičari, nego i nešto širi krugovi čitalaca druže s pesnicima i pesmama. „Poezija je danas, kao i juče, elitna disciplina duha. Zato je njeno mesto, u ovom površnom dobu koje nosi u nepovrat i naše sudbine, sasvim skrajnuto. Upitanost o vlastitom smislu stalna je tema (moderne) lirike. Tako se ona, kao i filozofija, neprekidno iznova suočava sa sumnjom, koja je dinamizuje i čini živom.“
Živorad Nedeljković, dobitnik nagrade „Meša Selimović“ za zbirku poezije „Ovaj svet“, između ostalog je rekao da poezija demonstrira svoju snagu kad prođe vreme. „Postanu nam veoma bitne neke pesme koje su nekoć gotovo nečujno nastajale i čiji su tvorci bili i u ovakvim i u onakvim životnim situacijama. To je alhemija poezije da stihovi uđu u govor običnih ljudi, čak i onih koji nikad nisu čitali poeziju“, kazao je Nedeljković dodajući potom da poezija ima snagu da bude živa danas kao i u doba kada je nastajala.
Pesmu „Naši dani“ Vladislav Petković Dis, veliki pesnik kvantitativno nevelikog opusa, napisao je 1910. godine. Dakle, pre čitavih sto godina, a svako ko se sa njom i danas sretne ne može se oteti snažnim utiscima; od vrhunskih literarnih dometa do aktuelnosti.
„Uloga poezije je promenjena“, kaže Jovan Zivlak za „Blic“ i dodaje: „Ona je posvećivala posebni smisao, pojedinca kao božanstvo, stari svet vrednosti, ljubav… Bila je kontroverzni dužnik ideologema koje nisu izdržale udare promena. Da li to znači da će i poezija iščeznuti sa oporom i cinično relativističkom kulturom ili će se prilagoditi. Teško je pretpostaviti da će ona kao medij izdržati zahteve aktuelnog trenutka. Ona ne može da se održi u polju tržišta, ona je tu bezvredna, nerazmenljiva i prezrena kao potrošena stvar. Svet se lišio ne samo čulnosti, ne samo obećanja koja se nalaze u pesničkim simfonijama jezika i dubinama, nego i vremena koje ona zahteva. Ali nema razloga za oproštajni patos. Ako poezija ne preživi pred furioznim provizorijem opšteg života, njegovom histerijom opšteg trošenja i opšte proizvodnje bede, ona će se moći naći kao so trivijalne literature, kao uteha koju će dozivati u opštim gestovima graničnih situacija života, u konfuznim traganjima za ljubavlju na primer.“
Pre jednog veka, tačnije novembra 1910. umro je veliki pesnik Laza Kostić. U nizu poetskih dragulja koje nam je ostavio je i jedna od najlepših, ikada napisanih ljubavnih pesma naše poezije „Santa Marija dela Salute“. Nastala je pre 101 godinu i odjekuje već decenijama. Za jesen se sprema veliki naučni skup o Lazi Kostiću, a o njegovoj pomenutoj pesmi, nesrećnoj ljubavi koja ju je iznedrila, govoriće se dokle god bude ljudi i ljubavi. Eto još jedne kockice u mozaiku o (ne)moći poezije.
U izjavi za „Blic“ Gojko Božović takođe ukazuje na to da je poezija danas na rubu interesovanja, da je njen javni status u velikoj nesrazmeri sa njenim objektivnim značajem… Ali, po njegovim rečima, „poezija se pokazuje kao antropološka potreba. Ona se nalazi pred sudbinskim izazovom ovovremenog postojanja: kako iskušenje opstanka preosmisliti u paradoks vitalnosti i u spoznaju svoga doba, u malu kutiju ljudske izuzetnosti? Poezija nam je potrebna; ona nas suočava sa dubinama jezičkog pamćenja, sa dilemama savremenosti, pokazuje nam pojavnost i senovitost svakodnevice, i kako dnevni razlozi ne smeju postati naš jedini vidik. Možda nigde nismo tako bliski sa pravim pitanjima ljudskog udesa i ljudskog spasa kao što smo to u časovima poezije. Poezija nam, možda više nego ijedan drugi medij, pomaže da sebe i svoj svet sagledamo u celini.“
Izvor: Blic Online Tatjana Nežić Foto: S.Maričić
NAŠI DANI
Razvilo se crno vreme opadanja,
Nabujao šljam i razvrat i poroci,
Podig’o se truli zadah propadanja,
Umrli su svi heroji i proroci.
Razvilo se crno vreme opadanja.
Progledale sve jazbine i kanali,
Na visoko podigli se sutereni,
Svi podmukli, svi prokleti i svi mali
Postali su danas naši suvereni.
Progledale sve jazbine i kanali.
Pokradeni svi hramovi i ćivoti,
Ismejane sve vrline i poštenje,
Poniženi svi grobovi i životi,
Uprljano i opelo i krštenje.
Pokradeni svi hramovi i ćivoti.
Zakovana petvekovna zvona bune,
Pobegao duh jedinstva i bog rata;
Obesismo sve praznike i tribune,
Gojimo se od grehova i od blata.
Zakovana petvekovna zvona bune.
Od pandura stvorili smo velikaše,
Dostojanstva podeliše idioti,
Lopovi nam izrađuju bogataše,
Mračne duše nazvaše se patrioti.
Od pandura stvorili smo velikaše.
Svoju mudrost rastočismo na izbore,
Svoju hrabrost na podvale i obede,
Budućnosti zatrovasmo sve izvore,
A poraze proglasismo za pobede.
Svoju mudrost rastočismo na izbore.
Mesto svetle istorije i grobova,
Vaskrsli smo sve pigmeje i repove;
Od nesrećne braće naše, od robova,
Zatvorismo svoje oči i džepove.
Mesto svetle istorije i grobova
Ostala nam još prašina na hartiji,
K’o jedina uspomena na džinove;
Sad svu slavu pronađosmo u partiji,
Pir poruge dohvatio sve sinove.
Ostala nam još prašina na hartiji.
Pod sramotom živi naše pokolenje,
Ne čuju se ni protesti ni jauci;
Pod sramotom živi naše javno mnenje,
Naraštaji, koji sišu k’o pauci.
Pod sramotom živi naše pokolenje.
Pomrčina pritisnula naše dane,
Ne vidi se jadna naša zemlja huda;
Al’ kad požar poduhvati na sve strane,
Kuda ćemo od svetlosti i od suda!
Pomrčina pritisnula naše dane.
Vladislav Petković Dis (1910)