Francuski film „Drugi Dima“ otvorio snažnu polemiku

Život je proveo u senci jednog od najslavnijih francuskih pisaca, a nakon smrti postao je obična fusnota u istoriji književnosti. Uprkos tome što je bio koautor najpopularnijih priča na francuskom jeziku, ime Ogista Makea – osim nekolicine naučnika – svi su vrlo brzo zaboravili.

Kadar iz filma „Drugi Dima“, Benoa Pulvorde i Žerar Depardje

Ovih dana, međutim, tih i kreativan pisac iz senke, čija je ključna uloga u produkciji čuvenih romana Aleksandra Dime više od 150 godina bivala zanemarivana, konačno doživljava trenutak slave.

Film „L’autre Dumas“ („Drugi Dima“) Safija Nebua, nedavno prikazan u francuskim bioskopima, baca novo svetlo na čoveka za koga poznavaoci kažu da je bio istinski tvorac „Tri musketara“, „Kraljice Margo“ i „Grofa od Monte Krista“. Belgijski glumac Benoa Pulvorde igra Makea koji pokušava da nadmaši svog učitelja Dimu (u tumačenju Žerara Depardjea). Ova filmska mešavina fikcije i stvarnosti u francuskim književnim krugovima raspalila je žestoku debatu oko pitanja kakva je bila stvarna profesionalna saradnja dvojice pisaca.

Pristalice Dime, zvezde francuske književnosti 19. veka čiji su ostaci 2002. uz veliku pompu preneseni u pariski Panteon, ističu da je Make bio običan „fizikalac“ kome je najveća vrlina bila marljivost. Njegova jedina uloga, kao jednog od brojnih asistenata velikog Dime, bila je da obezbedi osnove na kojima je Dima onda gradio svoja remek-dela.

Ogist Make i Aleksandar Dima

Drugi, međutim, naglašavaju da bi bez Makeove kreativnosti i preciznih misli nestalan i neukrotivi Dima bio izgubljen. „Postoji tendencija da se Make predstavi kao radnik za obavljanje teških poslova, što je, naprosto, pogrešno“, kaže Bernar Filer, književnik koji je napisao esej podrške za rehabilitaciju ovog pisca iz senke. „Naravno da on nije bio Balzak ili Dikens, ali je nesporno imao talenta.“

Par je počeo da radi zajedno četrdesetih godina 19. veka, kada je Make tada već slavnom Dimi obezbedio rukopis koji će kasnije biti objavljen pod Diminim imenom kao roman „Le Chevalier d’Harmental“. Tokom sledeće decenije njih dvojica će napisati dvadesetak romana i komada, svaki okružen misterijom vezanom za stepen Makeove umešanosti u produkciju.

Isfrustriran nedostatkom priznanja, Make je 1858. pokrenuo parnicu protiv Dime u pokušaju da dobije zajednička prava nad njihovim opusom. Make je dobio finansijsku nadoknadu za neisplaćene honorare, ali Dima je zadržao ekskluzivno autorstvo. Iako je priznao da je imao pomoć tokom pisanja, Dima je insistirao na tome da je on bio jedini istinski kreator.

Za Dimine pristalice to je bila presuda koja je samo potvrdila briljantnost njihovog idola. To stanovište deli i reditelj Safi Nebu, koji smatra da je Make bio sposoban pomoćnik, ali ništa više od toga. „Make nije posedovao Diminu genijalnost; mogao je satima da piše, ali to ne bi ništa promenilo. Genijalnost se ne može naučiti“, kaže on.

Ipak, mnogi veruju da je Make bio ključni sastojak Diminog uspeha, ako ne i njemu ravan po talentu. „Među njima je postojala čudnovata alhemija“, kaže Filer. „Bili su potrebni jedan drugom. Nakon njihovog rastanka nijedan nije napisao nešto izvrsno. Dok je Make izdao dosta osrednjih romana, Dima nije napisao ni slovce.“

Kasnije, kad je zaradio dovoljno novca od svojih knjiga, Make je kupio dvorac na selu. Legenda kaže da je u svojoj biblioteci imao prerađeni primerak „Tri musketara“ na kojem je pisalo „autori: A. Dima i O. Make“.

Izvor: Blic Online Miona Kovačević