Svečana sala u Francuskoj 7 nije bila danas puna gostiju, ali svi prisutni su se okupili da odaju poštu Stevanu Raičkoviću koji je preminuo pre tri godine i Milošu Crnjanskom kome je posvećena knjižica „Fascikla, poslednja“ jedini Raičkovićev nedovršen i neobjavljen rukopis.
Salu su ispunili, uglavnom, pesnici, a o „Fascikli, poslednjoj“, sa podnaslovom „prepiska sa Crnjanskim“, govorili su, opet, pesnici Miroslav Maksimović, priređivač knjige, Rajko Petrov Nogo, Dragan Hamović i Srba Ignjatović, u funkciji predsednika Udruženja književnika Srbije.
Maksimović je ispričao da se Raičković tokom poluvekovne književne karijere uvek trudio da svoje tekstove sam priredi, a sve što je bilo u rukopisu, a nije smatrao da mu još treba, on je spaljivao tako da je uz njegovu samrtničku postelju ostala samo fascikla sa rukopisom za knjigu o njegovim sećanjima i razmišljanjima o Crnjanskom kao pesniku kome se neizmerno divio.
* Raičkovićev tekst ima samo 54 strane, a beleške priređivača 14
Pošto su drugovali do poslednjeg Raičkovićevog časa, Maksimović, kako je kazao, bio je uveren da neće biti potrebe za priređivanjem ovog dela.
Međutim, pokazalo se da je Raičković završio samo uvod dok su pet pisama Crnjanskog i komentari Raičkovića ostali nedovršeni kao i kraj o poslednjim danima Crnjanskog.
Zato je Hamović dobro primetio da knjiga jeste po formi prozna ali se može svrstati među poetske, jer su ovaj „neumrli pesnički triptih“ stvorila tri velikana srpske poezije 20 veka.
Ignjatović je podvukao značaj knjige kao dokumenta o kontaktima dva pisca u vremenu dok je Crnjanski bio u političkoj emigraciji u Londonu a Raičković mladi urednik „Prosvete“ koji je želeo da objavi stihove svog književnog idola. Uz ogradu da je to dražesna, pikantna knjižica bez pretenzija da se smatra remek delom, Ignjatović je kazao da je „to dar iz jednog minulog vremena poklonicima oba pjesnika“.
Spaljivao rukopise
Prema rečima Noga, Raičkovićeva potreba da sve što je zapisivao spali bila je posledica njegove sumnje da će ga pamtiti nakon smrti, a pokazalo se da je ostao snažan orijentir za neke od srpskih pesnika da u „poslovima književnim ostanemo moralni i kako je Raičković govorio skoro čisti „.
Nogo, kome je pripala čast da ga bard poput Raičkovića označi kao najboljeg znalca i interpretatora njegove poezije, otkrio je da je knjiga nastala iz „čežnje onih koji su ga nadživeli da proniknu u sadržaj Raičkovićevih pisama koja nisu sačuvana“.
Izdavač knjige Sima S. Matić, poslovni čovek koji je iz ljubavi prema književnosti osnovao izdavačku kuću „Tiski cvet“ u Novom Sadu evocirao je epizode iz dugogodišnjeg druženja sa Raičkovićem koje je rezultiralo spremnošću pesnika da mu poveri da objavi neka dela.
Stevanov sin jedinac Miloš (po Crnjanskom) nadenuvši ime knjizi poverio je očevo poslednje delo Matiću da ga štampa.
Izvor: Blic Online /Tanjug, Foto: A. Anđić