Knjaževački pesnik Dragče Milojić, objavio je svoju šestu knjigu po redu, pod nazivom „Voda do grla“. Izdavač ovog štiva je Književni klub „Branko Miljković“ iz Knjaževca (biblioteka „Vreme poezije“), zbirku kao urednik potpisuje Obren Ristić uz readciju, koju čine: Petar Gerov, Zoran Vučić i Milijan Srejć, koji je ujedno i lektor i korektor. Korice je uradio Aleksa Đorđević, dok je za tehničku pripremu bio zadužen Strahinja Đorđević.

Recenzenti ove knjige su Nebojša Đorđević i Dušan Živić, a štampala ju je štamparija „Hart“ iz Knjaževca.

HAUK, ČIKITA,RADULE….

Hermetičnost, pozitivna energija, sugestivne pesničke slike, redukovan stih, uz to i nerobovanje nikakvim šemama, niti uzorima karakterišu poeziju Dragčeta Milojića u knjizi «Voda i zemlja», a i u predhodnim rukopisima, samo ovaj put nekako drugačije, zrelije, osmišljenije…

Dragče Milojić, sada svoj specifični pesnički pristup izvlači iz sfere poimanja egzistencije i namenjuje mu konkretnu ulogu, načinivši ga elementom, koji bitno utiče na suštinske promene stanja i odnosa, sublimirajući iskustvo. Pesnik time nastoji da svoje junake (Hauk, Čikita, Radule, Pančo,Rajčel,Edmundo…), kroz dve celine (Voda do grla i Zemlja preko glave), ljude iz bliže okoline, a i uopšteno, prikaže simbolima u situacijama kada ih biju gladi i nesreće, nesporazumi, prevare i smrti, koji ipak, veruju u sebe i imaju neku mitsku moć, koja ih neprekidno pokreće dalje i drži uspravno.

Tematsko težište, od socijalnog do emotivnog plana, izgovoreno savremenim pesničkim jezikom, poezija lišena suvišnih metafora i ostalog poetskog nakita, uz povremenu upotrebu vešto skrivenog trostiha, po ugledu na haiku, čine ličnu kartu autora. Posebno treba obratiti pažnju na nadnaslove, naslove i početne stihove pesama, kao i na sam kraj i podvučene stihove, koji, ne samo da predstavljaju samostalne semantičke celine, već glavne teme i stanja ekspresije.

Ipak, čitajući njegovu poeziju, stiče se utisak, da je svakom, neposrednom doživljaju likova poetske knjige «Voda i zemlja» predhodio bol, proistekao iz beskrajnog prostranstva egistencije. Milojić nas na tako proživljen način, ovom knjigom uvodi u svet u kome dominira realističko humanističko, odmereno promišljanje svega postojećeg.

Nebojša Đorđević

PESNIK PEVA IZ SVEG GLASA ILI ĆUTI

Novi pesnički solilokvij Dragčeta Milojića nudi smisleniji i ozbiljniji doživljaj poezije kao
otvorene granice između života i smrti.Naslovna sintagma, koja u sebi sadrži krucijalno poetsko polazište i ishodiste, vodu sublimira u sebi, odnos prema njoj kao emanaciji životne zbilje i rasplamsanom impulsu vlastitih pesničkih struna.

Poezija lišena bledih patetičnih i melodramatskih sekvenci prevaziđenih do dramatično monotone opštosti, u prvi plan, ističe snagom neminovnosti, nepatvorenu liričnost, osećaj za epohalnost u bilo kom minutu ljudske egzistencije, zatim sklonost ka minucioznosti vlastitog pesničkog rada. Pesnik peva iz sveg glasa ili ćuti, drevno je zakonopravilo poetskog duha. Dragče Milojić peva jer tako mora, a činjenica je neumoljiva da neumitni principi trajanja određuju krivudanje njegovog pera, istančanost refleskija i proživljenost svakog trena, koja promiče oku i sluhu okoline.Teku stihovi kao modra i silovita reka, na papir ispred pesnika, otkrivajući, da život u svemu sadrži nesagorivu nit poetizacije, koja pesnistvo uzdiže na pijedastal najvece lepote trajanja.

Č itajuci knjigu pesama „Voda do grla“, stičete impresiju, da se najnežniji, ali istodobno i opojni uzleti poetskog rukopisa, grade tiho, ustalasani samoćom i izgradnjom prečisćenog jezika,
kojom pesme, žive, dakako, svaka svojom galaksijom. Pesme Milojićeve napisane (ispevane), vrednosno se približavaju poetskom zanosu, bosanskog pesnika Maka Dizdara, što ne znači da je Milojić zaboravio na autentičnost poezije, koju piše i sa kojom živi,
već da pesnici žive jedan pored drugog i jedan blizu drugog, ne sretajući se nikad, ne čitajuci se nikad.

Knjiga pesama, „Voda do grla“, živopisno je svedočanstvo o onom Ujevićevom, pobratimstvu lica u svemiru, zbog čega i pišemo, time živeći za budućnost i pre nje.

Dušan Živić

Dragče Milojić je rođen je 27.07.1958. godine u Repušnici kod Knjaževca. Piše pesme, haiku, trostihe i kratke priče. Zastupljen je u „Antologiji knjaževačkih pesnika“ i mnogim zbornicima. Član je Književnog kluba „Branko Miljković“ iz Knjaževca.

Objavio je sledeće knjige: „Zvuci života“, „Podne u labavoj šaci“, „Posmatrač“, „Lov na medveda“ i „Biseri sna“

*

Virovi suza.
Izviru sećanja.
Stare rane peku.
Spasen je život.
Ako se izmiriš s tim.

*

Na veliku nesreću.
Postoji pobednik.

*

Kroti se konj.
Hvata se vetar.
Čovek se ne daje.

*
Ukroćena reka.
Od sada prirodno teče.

*
Veliki čovek je,
samo složena nula.

*
Čućeš pokrete
ako želiš ustajanje.
Sve onda diše, pazi se i postoji.

*
Bolestan vodu nosi
Bolesniku i poštuje ga
Zdrav zdravoga jedi.

*
Gutam vodu
Punim želucem
Povraćam.
Životariću.
Ne kao nekad

 

SPOZNAJA (kasna)

Da ga voli.
Niko više nema nikog.
Steže to jako.

Prostori zaplaču
Od šupljih svirala.
Jauka jednoličnog.

I zelene biljke
Čuvaju sebe za kraj.

 

Hoću da govorim
Hoću da volim
MOJ BRAT

Govorim: „Zloba“.
Kad mi ne dolazi.
Nemam ga.

Bolest oko mene.
Ja zdravlje bratu želim.
I voljeno Sunce.

Kažem ponekad
izgubljen u nemiru:
„Tamo ne može.
Nema dalje brate“.
Onda.
Ništa. Niko se ne menja.