Pokušaj spajanja dva najveća lanca knjižara u SAD, „Barns i Nobla“ i „Bordersa“, u nastojanjima da se odoli „digitalnom udaru“.

Kupovina knjige nije ovde razlog da se uđe u knjižaru – i najčešće i nije. Unutra može da se popije kafa, da se uz besplatni „vaj-faj“ ako je pri ruci laptop (mada je za to sada dovoljan i „pametni“ telefon) proveri elektronska pošta ili nešto pogleda na vebu. Može da se kupi igračka za dete, čokoladica, muzički CD, film na DVD ili „blu rej“ disku, neki od nekoliko stotina magazina.

Knjige mogu da se prelistavaju do mile volje, da se, uz kafu li čaj u „Starbak“ kafeu (obično na spratu) ili sedeći na podu čitaju. Niko od prodavaca na tome neće zameriti. Mogu, naravno, i da se kupe. Dobro je međutim pre toga dobiti besplatnu člansku kartu (sa magnetnom trakom, nalik onoj kreditnoj), ostaviti svoj imejl da bi se kod kuće odštampali kuponi za popust i knjiga dobila uz „diskaunt“ i do 50 odsto.

Ovu sliku i gotovo istovetnu uslugu nude dva najveća lanca knjižara u Americi: „Barns i Nobl“ i „Borders“. Knjižare na kojima su firme sa nekim trećim imenima sasvim su retke. „Barns i Nobl“, koji je prvu knjižaru u Njujorku (gde je, na Petoj aveniji, danas i njegovo korporativno sedište) otvorio još 1917, danas ima 717 gore opisanih „megaknjižara“ širom Amerika, plus nešto 636 manjih prodavnica u univerzitetskim i koledž kompleksima, gde su mušterije oko četiri miliona studenata i oko četvrt miliona profesorskog osoblja.

„Borders“ (reč u prevodu znači „granice“, ali je u stvari prezime osnivača) mlađi je (osnovan 1971) i manji lanac (517 knjižara) – i glavni konkurent. Zbog toga je kao prilično iznenađenje primljeno ovonedeljno saopštenje da manji od ova dva lanca želi da kupi veći – i da se time dva najveća američka knjižara integrišu u jedan mega-megalanac koji teško da će imati konkurenciju.

Da li će to proći kod ovdašnje stroge i dosledne antimonopolske komisije pitanje je koje u ovom momentu nije na dnevnom redu. Priča je zasad poslovna. Neobično integraciju, sa stanovišta ko će koga, pokrenuo je najveći pojedinačni akcionar „Bordersa“ (37 odsto), finansijer Vilijam Akmen, koji je voljan da za tu operaciju uloži 960 miliona dolara.

„Barns i Nobl“ je inače na prodaju: to je saopšteno još u avgustu i dosad je osam zainteresovanih kupaca potpisalo u ovakvim situacijama neophodan „ugovor o poverljivosti“, kako bi dobili pristup poslovnim knjigama i napravili sopstvene računice o isplativosti investicije. U knjigovodstvo će se međutim zapisivati tek kad prođe upravo započeta praznična sezona, u kojoj se ponekad proda više nego za prethodnih 11 meseci.

Unapred se međutim zna da će saldo biti u „crvenom“: „Barns i Nobl“ je prema bilansu s kraja oktobra imao gubitak od 75 miliona. Tako loš rezultat je opravdan velikim troškovima ekspanzije u digitalni domen – lansirano je već nekoliko modela sopstvenog čitača digitalnih knjiga „nuk“ i otvorena digitalna knjižara, Ukupan dug firme je u ovom momentu 337 miliona dolara. Kupac će dakle dobiti čuveno ime – i dosta problema.

Ne cvetaju ruže ni „Bordersu“ koji je takođe otpočeo prodaju digitalnih knjiga, ali sa mnogo manje ambicija od konkurenta, pa se s obzirom na to potez investitora Akermana tumači i kao želja da integracijom brzo obezbedi ono što bi ga, ako bi to pokušao sam, koštalo mnogo više: perspektivnu digitalnu strategiju. Sem toga, u slučaju integracije počinje da se primenjuje „ekonomija velikih brojeva“, uz mogućnost uštede na troškovima „režije“.

Kako god bilo, činjenica da je ova poslovna inicijativa objavljena u istoj nedelji kada je u veliki igrač u internet biznisu, „Gugl“, otvorio vrata svoje virtuelne knjižare, govori sama za sebe. Lance koji knjige i gore pomenutu prateću robu prodaju u objektima „od cigle i maltera“ počinje da trese „digitalni zemljotres“.

U toku je, naime, velika promena o kojoj smo sa „Avenije Amerika“ već izveštavali: promena kulturnog univerzuma u čijem središtu je knjiga. Dosadašnji: pisac je napiše, izdavač objavi, knjižare izlože, kupac kupi, pročita i odloži na policu, da bi se ciklus stalno ponavljao – uveliko se menja, u ovom završnom delu. Nema naime više potrebe da se ulazi u knjižaru, dovoljno je knjigu poželeti, sa nekoliko komandi na digitalnom čitaču knjigu „kupiti“ i čitanje početi već posle jednog minuta. Da ne pominjemo da u elektronskoj napravi od nekoliko stotina grama može da se smesti biblioteka od nekoliko hiljada naslova.

Od zanimljivog kurioziteta od samo pre nekoliko godina, digitalna izdanja već su dostigla udeo od 20 odsto od svih prodatih knjiga. U ovom biznisu se sada nadmeću „Amazon“, „Barns i Nobl“, odnedavno i „Epl“, a sa namerom da svima pomrsi račine, u igru sa velikim ambicijama i dobro pripremljenom strategijom, na velika vrata ušao je i „Gugl“.

Pomenuta strategija je od konkurentskih izdvaja po tome što „Gugl“ nije ponudio sopstveni čitač u koji se prebacuju knjige u digitalnoj formi. Literatura kupljena preko „Gugl“ prodavnice smešta se u kompjuterski „oblak“ (metafora za odlaganje sadržaja na nekom dalekom serveru kojem se pristupa preko Interneta) – da bi se čitala preko svih uređaja koje neko ima: laptopa, stonog računara, čitača bilo kog proizvođača ili mobilnog telefona. U „oblaku“ se pri tome vrši „sinhronizacija“ – čitalac uvek nastavlja tamo gde je stao.

„Njujork tajms“ od januara svojim listama bestselera dodaje i digitalnu kategoriju. A da li je ovo zaista neka nova revolucija dimenzija one koju je svojevremeno pokrenuo Gutenberg, ostaje da se vidi. Ono što je u međuvremenu sasvim očigledno jeste to da se vremena za knjige i čitaoce, a za knjižare pogotovo, menjaju u veoma brzom tempu.

Izvor: B 92 Tekst Milana Mišića objavljen je u kulturnom dodatku Politike 11. decembra 2010. godine.