Jorge Carrera Andrade:(1903 -1978). Večiti putnik, kosmopolita, odličan poznavalac, ne samo pejzaža Amerike, Evrope i Azije već i njihovih civilizacija, Andrade, ekvadorski pisac, pesnik i diplomata je u svojim pesmama napravio „registar sveta“. Nastojao je sagledavati svet u svoj njegovoj sveobuhvatnosti – „registrovati“ njegove materijalne vidove, kao i njegove duhovne vrednosti. Znao je da, uz pomoć blistavih metafora izrađenih na osnovu nadrealističkog iskustva, fiksira pejzaže i ljude, predmete i situacije, osećaje i razmišljanja. S jedne strane priroda, a s druge čovek, odvojen od nje i okovan društvenim normama, dve su velike teme njegove poezije. Isključivo je lirski pesnik, bez obzira na to što je sklon tome da se ozbiljno zamisli o suštinskim, metafizičkim pitanjima čovekove egzistencije na zemlji. Traga za mestom koje čoveku pripada u komplkovanoj ravnoteži svemira i veruje da je ono u krilu prirode od koje otrgnut, a kojoj, ipak neopozivo pripada: „Ja sam čovek, mineral i biljka u isto vreme… / reljef planete, riba zrak/ zemaljsko biće jednom rječju.“ Taj osećaj nesigurnosti, uzaludnosti i praznine kod savremenog čovjeka, Andrade je nastojao olakšati uz pomoć poezije, za koju je verovao da postoji prvenstveno zato da bi čoveku „pomogla da upozna sebe“.

Književna dela:

El estanque inefable, 1922; La guirnalda del silencio, 1926; Boletines de mar y tierra, 1930; Rol de la manz.ana, 1935; El tiempo manual, 1935; Biografia para uso de los pdjaros, 1937; La hora de las ventanas ilumi-nadas, 1937; Pais secreto, 1940; Registro del mundo, 1940; Microgramas, 1940; Canto al puente de Oakland, 1941; Aqui yace la espuma, 1950; Lugar de origen, 1951; Dictado por el agua, 1951; Familia de la noche, 1954; Edades poeticas, fl922-1956), 1958; Hombre planetario, 1959; Flo-resta de guaca.ma.yos,, 1964; Crćnica de las Indias, 1965; Poesia ultima, 1968.

ŽIVOTNA ALHEMIJA

Starac u meni živi smrt mi prizivajući. Dah
njegov godine u pepeo pretvara, voće razlaže
svoje šećere i u lavirint mog tijela uvlači se inje. Vetrom, iglama i bledim stvarima rukuje
taj gost prikriveni. Katkad, dok spavam, čuje
se kako slatka tečnost pada u njegov vrč. Okupao mi je kožu svojom žutom hemijom. Ublažio
je klimu moje ruke. Umesto svoga lica, njegovo,
izborano u ogledalima nalazim. Sakriven u najvećoj dubini tamo gdje utroba drhti kao umorna zvijer, i među zelenim smesama i epruvetama od leda prizivajući mi smrt pušta da godine teku.

TUMAČENJE ZEMLJE

Dobrodošao, novi dane:
boje, oblici vraćaju se u atelje mrežnjače.

Evo širokog sveta sa svojim plaštom čudesa:
Muževnost tu je stabla. Pristanak
povetarca. Ustrojstvo ruže. Arhitektura
klasa.

Svoju zelenu dlaku zemlja neumorno gaji.

A sokovi, nevidljivi neimari, od zraka skele podižu i
penju se stepeništem svetlosti pretvoreni u zelenu
masu.

Reka – geometar
premerava ravnicu.
Oštre litice u nebu
kupaju planine.
Evo svijeta biljnih stupova
i tečnih puteva,
sklopova i arhitektura
oživljavanih tajanstvenim dahom.
Zatim, oblici i boje ukroćeni,
Zrak i svetlost živa
Sakupljeni u ljudskom Delu,
Uspravnom usred dana.

PREDMET I NJEGOVA SENKA

Poredak veran ovoga sveta. Stvarnost potpunija od
snova. Apstrakcija umire za delić leta trepavica,
dok se na drugu oslanja.

Stvari. Ili možda trajanje. Samo je prisustvo celog
svemira. Zar senka za predmet zalepljena  suštinu
mu mijenja i najmanje?

Očistite svet – tu je rešenje- od svih misli-
priviđenja. Nek ‘ oko spremi brod za jedrenje u neka
nova saznjanja.