Bogdanka Rakić, rođena je 04.03.1976. godine u Pančevu. Studirala je grafički dizajn, živi u Nemačkoj, književno je aktivna na srpskim domenima, a sem poezije piše i prozne forme.

 

POZORIŠTE LJUBAVI

 

Uživaš u intimnoj lepoti

suštine.Tvoje suštine.

Moju nisi pronašao.

 

Predstava kao volja sveta

i nepriznavanje gubitka krila.

 

Uvlačiš sebe u vlastite ruke,

a one nisu tako nežne

da te mogu oblikovati.

 

Da,niz stepenice je lakše.

Neću spomenuti jastuk

koji kriješ iza leđa.

Za svaki slučaj.

 

I ja ću dukat staviti na sto.

Žao mi je

što ga neću izgubiti.

 

Nisam ja tvoja

Simon de Bovar,

ali Iza zatvorenih vrata

boj čeka znak za početak.

 

Ne kucaj,slobodno uđi.

Ako smeš.

Predstava kasni,

a karte naplaćuju

Đavo i gospod Bog.

 

Izbor je tvoj.

Razbojnici i Mučnina.

Donesi mi izveštaj o slepima

kada budeš izašao iz Tunela.

 

I da,

mani se filozofiranja,

okani se gluposti,

ne razmeći se bespotrebno

ja sam preteča apsurda.

 

ODALISKA

 

Sve to što ne znaš o ljubavi,sve sam to ja;

crvena munja

i grom koji ne ubija.

 

Nisam urbana legenda

samo sam modifikovan mit,

zabava i besmislica,

kučka koja ne pije krv.

 

Nisam lovac i ne znam zašto se svi plaše,

hoće osiguranje,

a ta reč ne postoji u mom putničkom koferu.

 

Samo sprečavam mutaciju

i sklanjam se iza objektiva.

 

Život?

Neko reče život,

ali ne čujem otkucaje srca.

Život bez pulsa nije život.

 

Kao duh promičem tuđim snovima,

ne oduzimam ih domaćinu,

samo deponije pretvaram u vrtove.

 

Nisam član ni jednog tima,

timski rad nije za mene;

ja sam nećaka Zore i Meseca,

samotnjak u potrazi za čudotvornim izvorom.

 

Žvaćem bol.

Nije dobrog ukusa,

ali gutam jer na trenutak pomišljam da ga nema.

Onda nastaje mučnina jer ne mogu da ga svarim.

 

Ta mučnina podseća na Antoineovu mučninu,

a o tim stanjima svesti ne treba raspravljati.

I tako se mučnina razvija,a ja slabim

i ne mogu a da ne pomislim na Đavola i Gospoda Boga.

 

Tu su dobar,loš i onaj treći,

onaj đavo u tebi koji me omamljuje,

onaj u čijem pogledu je moj smaragdni presto

i ne znam zašto glumim princezu kada to jesam.

 

Neko je oslepeo Oriona,

neko ga je naslikao,

zidovi se otvoriše,

o da,tvoja sam Odaliska.

 

Senke su nam intimne i vode ljubav,

vode ljubav dok se mi gledamo

i to me uzbuđuje kao pogled na Buenos Aires,

kao razgovor sa Sabatom o ludilu.

 

Tango i san o odlasku na istok

san o Cu Chi tunelima,

sakrivenom bolu i sačuvanoj ljubavi.

MONOLOG NEMOĆI

 

Nemojte se praviti ludi

i ludilo meni prepisivati!

 

Iz veka u vek se ne menjate,

samo svoju vanjštinu krojite i peglate.

 

Zar ste zaista mislili

da vas neću prepoznati?

 

Iz života u život me obmanjujete;

onomad ste me u Portugalu ostavili,

 

a potom drskosti imali da mi poklonite pisma

-pisma koja sam vama pisala.

 

I šta sam dobila?

Polovične inicijale.I to je mnogo od vas.

 

Kakav ste vi sjajan potstreh očajanju!

Ne smem vam reći da ova bol božanstveno boli;

 

i da proklinjem luku u kojoj ste me ostavili prvi put,

i more,i vetar i vaše sjajne oči.

Niste me udostojili ni oproštajnog osmeha.

 

Posle slapova dodira i pljuskova poljubaca

poslali ste moju zlu kob po mene.

 

Kako da vam zahvalim na velikodušnosti?

Molila sam vas za oprost.

 

Nije to otužna patetika,

ni sklonost ka njoj nije!

To je ljubav dragi.Nikada nećete naučiti.

 

A ja,

ja bih vam ponovo sva imena nežnosti dala.

 

Razlike pišu ljubav propasti.

Vi volite da budete voljeni;

ja volim da volim.

 

Ne tražim da me izbavite iz oronulih sećanja,

samo vas molim,

molim vas da ne budete smešno učtivi.

 

Znam da laskate sebi.

Vi ste jedan nezahvalnik,nitkov!

Sve u vezi vas mi je mrsko.

 

Mrzim vas nepobedivim žarom!

Mrzim vas jer mi ne date da saznam

kako je to ne voleti vas.

 

Nemam hrabrosti monahinje Rjonen;

vi bi ste mi je dali ,znam.

 

Nenadajte se,neću vam pružiti to zadovoljstvo.

Nećete mi uzeti moj krst!