Centrala u Minhenu
Gete-Institut ove godine obeležava 60 godina postojanja. Osnovan je 1951. u Minhenu i od tada se promoviše nemačke kulturne vrednosti. Poslednji godina sve se više angažuje u kriznim regiona.
Najmlađa 150. ispostava Gete-Instituta, otvorena je nedavno – 14. juna ove godine na Kipru i to u sred zabranjene, vojne zone koja deli sever i jug zemlje. Pre 11 godina zatvoren je Gete-Institut u glavnom gradu ostrva, Nikoziji. Danas, ne samo da ovo novo otvaranje predstavlja jedan simboličan čin u godini u kojoj Gete Institut slavi 60 godina postojanja, već ono simbolizuje i rad svih ostalih ispostava Instituta širom sveta.
Time se potvrđuje da zadatak Instituta nije samo kulturno-obrazovne prirode, već da on ima i zadatak da u konfliktnim situacijama, tamo gde politika zakaže, posredstvom kulture, traži kompromis. U slučaju Kipra, Institut traži put pomirenja između grčke i turske strane, koje još uvek trpe posledice građanskog rata.
Pored kulture „zašao i u politiku“
Da je kulturni rad Gete-Instituta uveliko zašao i u sferu politike, pokazuju i aktuelna zbivanja u arapskim zemljama, gde se Institut u poslednje vreme veoma aktivno angažovao: na primer u Tunisu i Egiptu. Tamo Institut povezuje arapske umetnike i režisere sa njihovim nemačkim kolegama i promoviše saradnju između njih. Još jedan primer Geteovog angažmana je i takozvani Tahrir-salon u Kairu gde se održavaju sastanci i razmenjuju iskustva o političkim potresima u arapskom svetu. Predsednik Gete-Instituta, Klaus Diter Leman kaže:
„U Kairo smo doveli i zaposlene iz Savezne komisije za Štazi dokumentaciju kako bismo pokazali kako se barata tajnim dokumentima i kako se to radi u Nemačkoj. Radi se dakle o sferama umetnosti, kulture, ali i o društveno-političkoj sferi.“
Kada je Institut osnovan pre 60 godina, on se nije bavio takvim kulturno-političkim akcijama. Posle Drugog svetskog rata i nacističkih zločina, Nemačka je izgubila sav međunarodni kredibilitet. 1951. Savezna Republika Nemačka bila je nova država, stara samo dve godine i njen cilj je da ponovo stekne poverenje sveta i to korak po korak. To je ujedno i težište rada Gete-Instituta, koji te godine otvara ispostavu u Nemačkoj, u idiličnom Bad Rajhenhalu, za dalje obrazovanje stranaca koji uče nemački jezik.
Prvi otvoren u Atini
: Već naredne godine, 1952., otvoren je i prvi institut u inostranstvu – u Atini, a deset godina kasnije Gete je već imao 54 ispostave u inostranstvu i 17 instituta u Nemačkoj. I sve to u samostalnoj režiji. Tada je Gete-Institut bio samostalna asocijacija koja je obavljala posao na sopstvenu odgovornost. Magična reč zahvaljujući kojoj je Institut stekao svetsko poverenje je, tada kao i danas, nezavisnost od politike. Klaus Diter Leman, direktor Instituta kaže:
„Mi nismo državno preduzeće i to je odluka koja važi još od pedesetih godina. Mi smo samostalno pravno lice, dve trećine našeg budžeta odobrava parlament, a jednu trećinu sredstava zarađujemo samostalno i u potpunosti smo nezavisni u oblikovanju našeg programa. To čitav svet primećuje i odatle crpimo naš kredibilitet.“
U početnim godinama, program Gete-Instituta koncentriše se na nemačku klasiku – Getea, Šilera, Baha i Betovena. Ali težište rada Instituta ubrzo se menja šezdesetih godina, u duhu hipi generacije i buntovnih šezdesetosmaša koji su zahvatili i Nemačku. Studentski protesti, „flower-power“ i politizacija društva nisu zaobišli ni Gete-Institut, oblikovali su njegov kulturni program.
„Treći stub spoljne politike“
To je vreme kada Zapadna Nemačka samu sebe redefiniše. Sedamdesetih godina, sociolog Ralf Darendorf, nekada aktivan u Ministarstvu spoljnih poslova, razvio je nove principe: naime, kulturna politika proglašena je „trećim stubom spoljne politike“. Ali namera tog principa nije bila samo prevrednovanje stvari, već jedna nova misao koja se tada nije podrazumevala: „Ono što mi dajemo je samo onoliko vredno, koliko smo sami spremni da uzmemo. Otvorenost prema drugima je zato princip naše spoljne kulturne politike.“
Od tada, Gete Institut više nije samo izvozio kulturu, već je, vođen zahtevom Ralfa Darendorfa, radio na razmeni, dijalogu i saradnji na jednakim osnovama. To je postala svakodnevica brojnih radnika Gete-Instituta koji se širom sveta umrežavaju sa lokalnim partnerima. Iz toga je nastalo jedno kulturno bogatstvo, senzibilitet, znanje i uzajamno poštovanje, koje se sve više odražava i na Nemačku.
Ipak, u pojedine delove sveta, Gete-Institut došao je kasnije: tek posle pada Berlinskog zida i završetka Hladnog rata, otvaranje Instituta na istoku Evrope postalo je moguće. Već 1991. godine otvoreno je pet novih Instituta – u Varšavi, Krakovu, Pragu, Budimpešti i Moskvi. U međuvremenu je uspostavljen rad i u centralnoj Aziji i ostalim delovima Istočne Evrope. Danas, nešto više od dve decenije od pada zida, Klaus Diter Leman vidi veliki izazov u radu Instituta na Bliskom Istoku i u Severnoj Africi, podsaharskoj Africi i jugoistočnoj Aziji zajedno sa Kinom: „Tamo nismo prisutni samo kao kulturna institucija. Tamo izgrađujemo i strukture. I to je danas naš veliki zadatak u svetu. Time što naš interes nije ekonomski, već je naš rad nesebično povezan sa kulturom, osigurali poverenje u svetu na duže staze.“
Prema Lemanovim rečima, otvaranje novih ispostava trenutno nije u planu. Za sada će Institut ostati na broju od 150 ispostava širom sveta. Više nije aktuelna ni debata o tome da li su one unutar ujedinjene Evrope možda suvišne. To se više ne dovodi u pitanje, što je pokazalo i nedavno otvaranje Instituta na Kipru, jer, čak i u sopstvenom evropskom dvorištu, i posle 60 godina rada, Gete Institut još uvek ima puno posla.
Izvor: Deutche Welle : Aja Bah / Tijana Milunović