Обрен Ристић, рођен 1960. у Тијовцу (источна Србија). Заступљен у антологијама, награђиван (награде „“Милан Ракић“, „Змај Огњени Вук“…) и превођен. Један од уредника часописа БДЕЊЕ. До сада објавио књиге поезије: „Сређивање утисака“ (1996), „На истоку, у Сербији“ (2002), „Узнемирени су свети ратници“ (2006, 2008), „Источно тројство“ (са Зораном Вучићем и Радославом Вучковићем), „Господ је велики поета“ (2009), „Венац творцу“ (2009) и „Ливење песме/Одлеwание wиерсза“ (двојезично; са Олгом Лалић-Кроwицком и Дејаном Богојевићем, 2010). Члан је Удружења књижевника Србије. Живи и ствара у Књажевцу и Тијовцу.

ТРЕН ПОДВИГУ ВИЧАН
(Балада о старопланинском коњу)

Гора дивља у погледу, непогода, трен
Подвигу вичан, клици и невиделици
Небо се спустило на звери у измаглици
На кантарион растиње и светли камен

На зуб бабин биље трње и урвине
Пропиње се рже ат ил дорат мустанг
Вранац крилат пастув старопланински
Невесту тражи дозива из мрклине

Међ ногама муње, гром низ литице
Семе племенито из ког ће нићи, занети
Из ког ће се излећи пламене птице

Не зна газду и узду не седла се и не јаше
Никог да види нико да га види А снаше
Које га познаше родне им године беху

ЈУТРО

Јутро. И сунце се распростире лагано на
Нежне таласе морске, кости изморене своје
Предајем том тренутку у ували из праисторије
Развлаче ме по шипражју камењу и шпиљама

Које су некад овде домиле марљиве војаке
А сад само око разроко у кршу и жбуњу прену
Се иако уснуло давно је. У овом трену
То кости ове растурене не осећају, већ знаке

Историје која се на њих наталожила
Спис по спис зрно на зрно прах
У камен, стих и књига о времену Дах

Је и крвоток живота – водена сила
Све што руком хтедох, умаче и оку
И само је ехо минулог у будућем току.

Валданос кодУлциња, 02.08.2011

ПОСЛЕДЕЊИ ДАН

Слово Цртеж у песку у таласима звук
Из галаксије далеке, из тајанства и мира
У једно писмо прошло и будуће сабира
А коме ће повест бити поверена за наук

Спознаја или слутња, тек чулима се оте
Какав је био последњи дан, без страсти
Сведочиће завичај мој који из ове красоте
Блиста на хоризонту и са њим ће срасти

Да ли ће час тај имати снагу и лепоту вулкана
Из утробе, силину воде из тамних дубина
Или ће нежно сунце овога умилног дана

Ка свом заласку објавити вечност Оца и Сина
Можда нам камен острошки светлошћу у заметку
Благовести. Или ће реч само као на почетку.

Књажевац – Утјеха код Бара, 01-08.августа 2011