Višestruko nadaren umetnik, engleski pesnik, Viliam Blejk (1757-1827), je sam stavarao ilustracije za svoje tekstove, gravirao ih je, bojio, otiskivao, praveći čitavu umetničku kompoziciju. Njegove kraće pesme su po formi jednostavne, ali u njima su pokrenuta sva filozofska, teološka, antropološka, psihološka i etička pitanja. U svojim dužim pesničkim delima, tzv. proročkim knjigama, Blejk je, korišćenjem sopstvene mitologije i simbola, predstavljao svoje intuitivne uvide u ljudsku dušu, izražavajući, mnogo pre Frojda i Junga, nešto što je dotad bilo sasvim nepoznato i za šta nije postojao adekvatan jezik. Tako se Vilijam Blejk može smatrati stvaraocem 20. veka, u kojem je njegovo delo postalo poznato i u kojem se konačno primilo i izvršilo uticaj na mnoge velike pisce svojim svojstvima, kao što su snaga, dubina, univerzalnost, originalnost.
Poznato je da je Viliam Blejk, već u četvrtoj godini života video kako Bog pruža glavu kroz njegov prozor. U osmoj, trčeći poljem, ugledao je stablo u koje sleće jato anđela. Ta vizionarska moć duha, koju je Blejk zadržao čitav svoj život, izdvaja ovog pesnika iz celokupne engleske, a i evropske književnosti. Iako se po mnogim svojim stvaralačkim odlikama oblikovao duhom 18. veka, Blejkpodjednako pripada i književnosti romantizma na koji je, ne samo stoga što je nadživio i Shelleya i Keatsa i Byrona, snažno uticao i svojim panteizmom, koji će podeliti s Williamom Wordsworthom, i svojim buntovnim titanizmom što će ga, kao zajedničku temeljnu crtu, u svojim delima iskazivati gotovo svi europski romantičari.
Vijijam Blejk rodio se 20. januara1757. godine u Londonu, u porodci siromašnog trgovca čarapama i pleteninom. Zbog toga se nije redovito školovao. U 14. godini počeo je učiti tada vrlo raširen zanat gravera u jednoj graverskoj školi u Londonu, razvivši tako svoju urođenu slikarsku darovitost i imaginativnost koja, osim mističnih poriva, stoji u podlozi njegovih pesničkih vizija od kojih su gotovo sve njegovom rukom dobile i svoj vizuelni prikaz. U 26. godini Blake je oženio Catherine Boucher, ćerkom tržnog baštovana lepu nepismenu devojku, s urođenim darom za crtanje.
Jedina Blejkova, kod izdavača objavljena zbirka pesama Pesničke skice (Poetical Sketches) izišla je 1783. godine. Sve ostale svoje knjige Blejk je sam ilustrovaoi objaviokao samostalna izdanja u vrlo malom broju primeraka. Pesme nevinosti (Songs of Innocence) pojavile su se 1789. Sledi zatim niz tzv. proročkih knjiga: Knjiga o Teli (Book of Thel, 1789.), Vjenčanje Neba i Pakla (Marriage of Heaven and Hell, 1790.), Francuska revolucija (French Revolution, 1791.), Amerika (1793.), Vizije kćeri Albionovih (Visions of Daughters of Albion, 1793.). Oslanjajući se na Bibliju, Shakespearea i Miltona, a prije svega na Jespera Swedenborga (1688.-1772.), švedskog filozofa, naučnikai mističara, osnivača tzv. Nove Crkve (koje je i Blake bio član), on je u tim delima razvio poseban pesnički jezik, mitologiju i simboliku .
Godine 1794. izlaze Pesme iskustva (Songs of Experience) u kojima se, principom ogledala, ređaju i odražavaju pesme i teme zastupljene u Pesmama nevinosti. Sledi ponovo novi niz proročkih pesničkih knjiga i spevova: Knjiga o Urizenu (The Book of Urizen, 1794.), Evropa (1794.), Pesma o Losu (The Song of Los, 1795.), Knjiga o Ahaniji (The Book of Ahania, 1795.), Knjiga o Losu (The Book of Los,1795.), Vala, odnosno kasnije Četiri Zoa (Vala; Four Zoas, 1797-1804.), zatim spev Milton (1804-1808.), Jerusalim (1804.-1820.). Večno Evandelje (The Everlasting Gospel), koje je Blejk počeo pisati 1810., ostalo je nedovršeno.
Blejkje umro 12. avgusta 1827. godine u Londonu. Neshvaćen u svom vremenu on nam svojim delom i danas nudi mnoštvo trajno važećih pitanja i odgovora kao ključ za shvatanjesadašnjice.
AH! SUNCOKRET
Ah, Suncokret! od vremena je taj
Umoran, on, što želi saznati broj
Sunčevih stopa, traži zlatni kraj
Onaj gde putnik završi put svoj;
Gdje Mladić, što od žudnje skonča vrele,
I Deva, koju pokri sneg, u noći
Iz svoga groba dižu se i žele
Tamo gde i taj Suncokret moj poći.
LETU
Ti, što kroz naše prolaziš doline,
Obuzdaj svoje besne konje, smiri
Iz nozdrva im plamen! ti, o Leto,
Dizalo tu si često zlatni šator
I spavalo pod hrašćem, dok ti telo
Gledasmo žarka ti i cvetnu kosu.
U najdubljem smo hladu slušati znali
Tvoj glas, dok podne vozi svoja kola
Ognjena preko nebesa; uz vrela
Sedni, u vlažne doline nam, pokraj
Obale bistre rijeke, baci svoje
Svilene halje i potrči u nju:
Doline naše vole žarko Leto.
Slavan je naših barda strune zvon,
Mladići su nam jači od južnjaka,
Djevojke Iepše u svom čilom plesu;
Imamo vedre svirale i pesme,
Jeke i vode čiste kao nebo,
I lovor-vence protiv sparne žege.
JESENI
Jeseni teškog voća, puna mrlja
Od krvi grožđa, nemoj proći, sedi
Pod naš senovit krov; tu lećićeš
I zapevati uz moju novu frulu;
Najlepše tebi plesat djevojke će!
Voća i cveća zapoj strašni pev.
„Pupoljak suncu otvara Iepote
Svoje i Ijubav prožima mu vene;
Cvetovi vise oko čela jutra,
Cvatu niz blistav obraz čedne noći
Dok bujno Leto pevuši a laki
Oblaci cvećem posiplju mu glavu.
Duhove zraka hrani osmeh voća,
A radost lebdi oko vrta, krila
Lakih, il’ sedeći na stablima peva.“
Tako je Jesen pevala kad sede;
Diže se tad i ode preko tmurnih
Brda, al’ zlatni ostavi nam teret.