Društvene mreže se uveliko koriste, ali češće za marketing i pokazivanje ličnog ukusa, a manje za vizuelnu umetnost

Ostvarilo se ono što je prorokovao Endi Vorhol – da će u budućnosti svako imati svojih 15 minuta slave. Internet je ljudima koje privlači vizuelna umetnost omogućio da svetu prikažu svoje fotografije, slike i video zapise, a muzejima i galerijama da eksponate prezentuju i onima koji nikada nisu prešli njihov prag. Stiče se utisak da je zahvaljujući tehnologiji umetnost demokratizovana. Svako stiče pravo da se nazove umetnikom jer radove postavlja na svetskoj mreži, gde će pronaći i platna Vang Goga, Manea i Pikasa bez izlaska iz kuće.

Umetnost na svetskoj mreži želi da dopre do što većeg broja ljudi dok oblast likovnog postaje masovna praksa, primećuje Milena Popov za novi broj časopisa „Kultura“. Umetnici u tradicionalnom smislu reči koriste isti medij kao i oni koji nisu završili akademije niti izlagali u fizičkom prostoru. Svi koji su tehnološki vešti dolaze do publike koja je brojnija od posetilaca, recimo, Metropolitena. Među njima je dosta onih koji postavljajući slike svojih dogodovština na društvenim mrežama izlažu svoj život, što jeste jedan vid umetničkog izražavanja.

„Svakodnevica postaje umetničko delo“, piše Milena Popov.

Ispovednički ton korisnika Fejsbuka, Tvitera i Majspejsa znači da „korisnici sajta uživaju u katarzičnom izlaganju svog života i uživanju u svojim minutima slave“.

Da li nas tih „15 minuta slave“, u kojima nam prijatelji kažu da smo napravili sjajne fotografije ili napisali nešto mudro na statusu, zaista čine umetnicima?

– Naravno da ne, objašnjava za „Politiku“ Angelina Milosavljević, koja se kao urednica temata o likovnoj umetnosti u novom broju časopisa „Kultura“ bavila ovom temom.

– Staro je pitanje u teoriji ko je taj koji određuje šta je umetnost, ali likovna umetnost sigurno nema veze sa Fejsbukom, ako se tamo ne nalaze stvari sa suštinskim značenjem koje prenose ideje, kaže Milosavljevićeva.

Stručnjak za digitalnu umetnost Vladan Jeremić veruje, međutim, da svako može biti kreativan zahvaljujući novim sredstvima izražavanja kao i da zaista može biti umetnik. On ipak dodaje da to što je neko zakačio sliku na Fejsbuk ne znači automatski da je umetnik, ali da će Internet i njegova dostupnost sigurno promeniti tradicionalnu umetnost.

– Umetnost se menja zbog tog trenda, posebno su fotografija i video promenili karakter. Ovde pre mislim na „demokratizaciju“ digitalnih medija u smislu šire i jeftinije upotrebe, a manje zbog uloge samog Interneta, kaže naš sagovornik.

Internet je privukao ne samo pojedince željne da iskažu talenat ili priču o sebi, već i institucije koje vredna umetnička dela čuvaju ispod stakla, obezbeđene laserima i video-kamerama. „Moma“, „Luvr“ i „Ermitaž“ izlažu danas svoja platna u galerijama na svetskoj mreži.

Kako shvatiti njihovo otvaranje? Kao želju da svoje blago podele sa onima koji nikada neće doći u Njujork, Pariz ili Sankt Peterburg ili kao marketing?

– Za „Momu“ je to samo dodatna reklama, posete im se na taj način uvećavaju. „Sači i Sači“ galerija takođe koristi Internet kao reklamu, objašnjava Jeremić.

Profesorka medija na Fakultetu dramskih umetnosti Divna Vuksanović bi trend nazvala tehnološki napretkom i kreativnom zastarelošću.

– Tehnologija je stvorila iluziju napretka dok je ono što vidimo na Internetu zastareo oblik prezentacije likovne umetnosti, objašnjava naša sagovornica.

Profesorka tvrdi da je teško promovisati ovaj vid stvaralaštva na Internetu, a da to ne bude kič i šund, jer likovna umetnost prenosi humanističke vrednosti dok je Internet transhumanog karaktera.

– Fotografija slike je kopija, a ona je vrednosno ispod originala. Svako ko voli Vivaldija i Botičelija može da napravi video klip sa Botičelijevim slikama i Vivaldijevom muzikom. Mi imamo iluziju da se tako demokratski promovišu umetnost i njene vrednosti, ali čak i kada to radi tehnički pismeni ljudi, oni su retko obrazovani u oblasti estetike i humanističkih disciplina.

Vuksanovićeva kaže da promocija umetnosti na društvenim mrežama znači da svako, iako estetski nepismen, može da kopira umetnost čime se gubi od umetničkog karaktera originala. Na kraju ukus mase diktira šta će se plasirati na svetskoj mreži.

– Čak i kada vrhunske institucije koriste društvene mreže za promociju umetnosti, one koriste marketinška sredstva, prljavu estetiku, kopiju koja samo informacijski čuva kontakt sa umetnošću. Gomila onlajn materijala koji treba da posluži demokratizaciji sveta informacija zapravo nas udaljava od suštine, zaključuje Divna Vuksanović.

Izvor: Politika / J. Stevanović