OGLEDALO RASKORAČENE NADE

Nikle su godine,
a putevi zamrli
u žalosti pozorja.
Sećanje na život beše
šapat glinenih golubova
ustreljenih u najvišoj tački,
u zenitu leta i nalik
na sveću, na kišu,
kao žito, kao cvet, kao pojam.

Jeftini su to putevi
istkani na temelju
istopljenih reka, zaustavljenih slika
sleđenih vetrovima od zagaslih priča,
koje polako odmotavaju klupko
smrknutog hoda godina
po licu čovečanstva.

I bi ljubav, valcer sazrele vizije,
govor emocija, ogledalo raskoračene nade
čiji se razum osušio u gluvim sobama
bolesne zavisti, reči prikovanih
na krst prolaznih rizora, musavih ratnika i rogatih ljubavnika.

Nikle su godine,
padaju pred nama
kao krpe od pahulja,
dogoreva štapin upaljenih žižica,
muče se hromozomi
u tek iskopanim skeletima.

Samo se Cezar i Gregor još uvek nisu pomirili u računu.

Pa, kako da ti čestitam Novu godinu?

P.S. Eto Milutina! (Milanković)