Ne prođe nijedna dodela „nacionalnih penzija“ – sa gužvom grđom neko pri raspodeli soba u studentskim domovima – a da se ne oglasi neko „oštećen“: te malo upisanih književnika, niko ne „gleda“ dramske umetnike, likovnjaci mogu da se „slikaju“…
Doduše, od trenutka kada su u ovo društvance hrupile i pevaljke sa tri i po pesme, malo šta još može da iznenadi; osim činjenice da niko nije odgovorio na krucijalno pitanje: čemu, bre, uopšte postojanje nečega što em ima prefiks „nacionalno“, em predstavlja „nedovoljno obrazložen“ dodatak na crkavicu koju Fond za PIO rutinski obračunava ostalim smrtnicima? Dati li davati, dame i gospodo, pitanje je sad!
Podrazumeva se da je termin „nacionalna penzija“ vrlo kolokvijalan i da ima svoju dužu i dozlaboga dosadnu definiciju, ono kao „posebna priznanja i tra-la-la…“, ali je činjenica da svake godine zemlja Srbija postane bogatija za još jedan paradni vod zaslužnih umetnika. Ali, tu postoji ono što „nacionalpenzionersku“ sreću kvari: mnogi umetnici koji su takođe zasluživali „nacionalnu penziju“, nisu dočekali da ih „blagoslov“ stigne; i, ono još gore, neki od onih koji je nisu dobili bili su toliko glasni da mi se na trenutke činilo da se radi o mlađahnim i nervoznim junošama iz srpski suprotstavljenih književnih tabora, a ne o časnim starinama i damama u najboljim godinama. „Biti ili ne biti“ gospodin čovek, dragi moji, davno je pitanje!
Elem, dame i gospodo, samo dodeljivanje „nacionalnih penzija“ jeste jedan vid diskriminacije svih ostalih penzionera koji su celog života pošteno radili svoj posao; ne vidim razlog zašto bi bavljenje umetnošću – koje je pre svega lični izbor – bilo razlog za mesečni dodatak od 500 evrića. Jesu li ti umetnici bili zaposleni negde tokom radnog veka ili su nam plodove svog umetničkog truda krčmili „gratis“ kao što sada država njima mesečno poklanja numerički ovaploćenu zahvalnost? Nešto baš ne pamtim darovanja celih tiraža bibliotekama ili svih slika bolnicama, niti mogu da se prisetim besplatnih koncerata i pozorišnih predstava „za dž.“ tokom cele godine… Ako su već bili toliko uspešni, za očekivati je da su nešto i zaradili – sigurno više od nekog tekstilnog inženjera u propalim leskovačkim fabrikama – i da je neka kinta od „velikih uspeha“ blagovremeno sklonjena za „crne dane“. A ako nisu bili „ekstraklasa“, zašto bi im država nadoknađivala manjak uspeha? Ili da kao „olakšavajuću okolnost“ uzmemo u obzir brlju, dim i neprospavane kafanske noći zbog kojih nežno umetničko zdravlje ume da bude ozbiljno narušeno, „pevačicu za četiri osobe“ na meniju i jutarnji mamurluk „za svoju dušu“? Da ne pričamo o gnušanju nad štednjom – o kojoj svaki od mojih prijatelja „smrtnika“ brine odvajajući od usta – kao načinu obezbeđivanja sigurne starosti. „Da li je ljudskog duha dostojnije trpeti praćke i strele sudbine nasilne…“, dame i gospodo?
Naravno da istorija i od ranije poznaje hranjenje umetnika oko kazana nekog mecene; takođe, još od Lorenca Manjifika postoji „navika“ da vlast brine o svojim artistima i filozofima; samo što nešto ne mogu da se setim da im je dodeljivala sinekure i posle izlaska iz umetničkog ringa. Ukoliko je „probuđeni nacionalni duh“ ustanovio akademije – za koje je Nikola Šamfor davno predložio ukidanje, jer je to „jedini način da budu pošteđene prirodne smrti“ – i ako se već odvaja dobra lova za dobitnike medalja u sportu – od bacača kugli i pikada pa nadalje – postavlja se ozbiljno pitanje zašto bi samo „izvođači umetničkih radova“ bili privilegovani i posebnim prinadležnostima u „novom ruhu“? Nešto je, štovani auditorijume, trulo u „državi penzionerskoj“…
Da ne bude zabune, nemam ništa protiv same institucije „zaslužnih umetnika“: naprotiv, to je praksa koja se na Ostrvu rešava dodeljivanjem titule sera, ili, recimo u Francuskoj, nagrađivanjem titulom viteza-od-bla-bla…, uključujući i meni najdražu „podvezicu“; nekadašnji „istočni lager“ podrazumevao je stančugu od par ari, volgu sa šoferskim „priveskom“ i daču u Podmoskovlju ili na Krimu. Dakle, u našem slučaju, verujem da stvar treba posmatrati malo kompleksnije. Da, treba dodeljivati posebna priznanja „hudožestvenicima od zasluge“, pod uslovom da su imali „čuku i muda“ da celog – ili bar veći deo – života budu „slobodni umetnici“, šta god to značilo; samo tako se može nagraditi ona vernost Muzama, koja nije podrazumevala redovnu platu, topli obrok i markicu za prevoz. Slažem se, biti umetnik predstavlja rizik ne samo po sopstveno zdravlje, već i po sudbinu cele „okoline“ koja zavisi od nekoga ko će uvek biti „neprilagođen“. Tačno je, štovani auditorijume, pravi umetnici zaslužuju i mnogo više od toga, ali treba ozbiljno porazmisliti o jednokratnoj nagradi u iznosu koji predstavlja čast i nagrađenom i onom koji nagrađuje. U suprotnom – imajući u vidu da neki od izabranih nisu ni dočekali da dobiju prvu „nacionalnu penziju“ – dozvolićemo da „biologija“ bude i mutava „predlagačica“ kandidata – u smislu tragičnog odsustva onih koji zaslužuju priznanje više negoli prisutni sa „čeličnim“ zdravljem – i predsednica komisije koja odlučuje ne o kvalitetu, nego o onome šta je „dato u ponudi“.
Jer, sve ostalo je samo „buka i bes“…
Izvor: Danas Saša Stojanović