Rajner Marija Rilke, austrijski pesnik, rođen je Pragu, u činovničkoj porodici. Od 1886-1892. pohađao je vojna učilišta,a potom išao u trgovačku akademiju u Lincu. Pošto je privatno položio maturu, studirao je u Pragu književnost i istoriju umetnosti.
Od 1897. do 1899. živi u Minhenu i Berlinu; putuje u Italiju i Rusiju. Zatim živi u Vorpsvedeu blizu
Bremena. 1901. se ženi vajarkom Klarom Vesthof, ali se taj brak brzo raspada. Posle toga duže živi u Parizu, putuje u Italiju, Dansku, Švedsku, Severnu Afriku, Egipat i Španiju. Od 1911-1912. živi u zamku Devin blizu Trsta. Rat provodi u Minhenu, jedno vreme služeći kao vojnik u Ratnom arhivu.Posle rata je uglavnom u Švajcarskoj, gde se 1922. nastanjuje u malom zamku Mizot u Valeu. Umro je od leukemije.
Osim lirike pisao je i pripovetke, roman Zapisi Maltea Lauridsa Brigea i veliki broj pisama. Prevodio je sa francuskog (Valeri,Malarme, Bodler, Žid), engleskog (E. Baret-Brauning) i italijanskog i italijanskog (Mikelanđelo).
Dela: Leben und Lieder (Život i pesme), 1894; Larenopfer (Žrtve larima), 1896;Traumgekront (Krunisan snom),1897; Advent, 1898; Mir zur Feier (Meni u slavu), 1899; Das Buch der Bilder (Knjiga slika), 1902; Das Stunden-Buch (Časlovac), 1905; Neue Gedichte (Nove pesme), I-II, 1907-1908; Die frilhen Gedichte (Rane pesme), 1909; Requiem (Rekvijem), 1909; Das Marien-Leben (Marijin život), 1913; Duineser Elegien (Devinske elegije), 1923; Die Sonette an Orpheus (Soneti posvećeni Orfeju), 1923; Vergers suivi des Quatrains Valaisans (Voćnjaci i Valeski katreni), 1926; Les Fenetres (Prozori), 1927; Les Roses (Ruže), 1927; Verse und Prosa aus dem Nachlass (Stihovi i proza iz zaostavštine), 1929; Spate Gedichte (Pozne pesme), 1934; Gesammelte Werke (Sabrana dela)…
JESENJI DAN
Gospode, čas je. Natraja se leto.
Zasenči sunčanike, razobruči
vetar, da poljem jesenjim zahuči.
Poslednjem plodu zrenje zapovedi;
još dva-tri dana južnija mu daj,
usavršenju nagnaj ga, nacedi
poslednju slast u teškog vina sjaj.
Ko dom sad nema, taj ga steći neće.
Ko sam je sada, dugo sam će biti,
čitaće, pisma pisati i bditi,
i nemirno će gledati drveće
kada se lišće stane zrakom viti.
OSTAVLJEN NA PLANINAMA SRCA
Ostavljen na planinama srca
Gle, u daljini sićušno, gle:
poslednje naselje reči, a još više,
ali i on majušan, poslednji
zaselak osećanja. Prepoznaješ li ga?
Ostavljen na planinama srca. Kamen
pod rukama. Jest, tu cveta ponešto;
iz neme litice cveta raspevan korov
koji ni o čem ne zna. Ali onaj ko zna?
Ah, onaj što poče da zna, pa sad ćuti,
ostavljen na planinama srca.
Jest, tu se kreće ponešto, nenačete svesti,
kreće poneka bezbedna životinja s planine,
ide, zastaje. I velika zaštićena ptica
kruži oko čistog protivljenja vrhova.
Ali ne zaštićen, ovde na planini srca.
ŠPANSKA IGRAČICA
Kao što bela sumporača stane
u ruci već da na sve strane baca
jezićke trperave pre no plane – :
tako sred tesnog kruga gledalaca
iz igre njene još nezahuktane
roj svetlih iskri najpre zapalaca.
I tad se naglo sva u plamen prospe.
Pogledom jednim pali svoje kose,
pa najedanput smelo zaošija
haljinu svu u ludog ognja huk,
iz kojeg pruža ruke poput zmija,
gole i budne, uz klepetav zvuk.
A tad: ko da joj vatra seknu, ona
pribra je sasvim i odbaci svu
oholim gestom, gorda, osiona,
gledajuć kako besni još na tlu,
plaminja još i neće da se preda -.
No potom diže pobednički lice
i ukrug milo pozadravljajuć gleda,
pa sitnim čvrstim stopalima nju
gazi i gasi nemilice.