Mihailo Vitković je rođen u Jegri (mađ. Eger), gradu u Ugarskoj u svešteničkoj porodici. Imao je braću Gavrila i Jovana i sestru Jekaterinu.Posle završetka gimnazije u Jegri, odlazi u Peštu da studira prava. Godine 1801. završivši prava postao je „zakleti kraljevske tabule notarem“, a 1803. postaje advokat. Godine 1807. biran je za poslanika u mađarskom Saboru.

Bio je veoma cenjena ličnost u mađarskim književnim krugovima. Mihailo Vitković je pisao uglavnom pesme na srpskom i na mađarskom jeziku. Pisao je i originalne klasicističke pesme (ode, epigrame, epistole), ali se bavio i prevođenjem. Celoga svoga veka povezivao je svoju srpsku narodnost sa mađarskim rodoljubljem.

Mihailo Vitković je bio saradnik Letopisa Matice srpske.

LJUBOVI

Pusta ljubov šta učini,
Po mom sercu šta počini!
Svu tišinu izgna, progna,
I veselost moju propra do dna.

Nemam mesta, nemam stana,
Hodim, brodim do svih strana:
Sam sam, nit’ me kogod dira,
Al’ ja opet ne nahodim mira.

Predmet svaki na me zjaje,
Jedna strast me drugoj daje.
Duša klone, serdce pišti,
i ja ne smem kazat gdi me tišti.

Ištem, prosim svud zabavi,
Da mi serdce zaboravi
Onu koja me plenila,
Al’ sve vsuje, ne da ljubve sila.

Što je više smećem s uma,
To mi više dođe s puta,
Sve se lako zaboravi,
Ljubov sebi večni spomen pravi.

Ili bez nje ili s njome,
Teško bednom serdcu mome!
Pri sastanku tajno stenjem,
Pri sastanku plačem, ginem, venem.

Drugi koj’ u ljubvi strada,
On se dobrom koncu nada;
Al’ ja ljubim bez nadežde,
Dragu moju sojuz veže.

Ljubi, terpi, serdce moje,
To je jadno stanje tvoje;
Drugom se ruža rumeni,
Meni s’ tavni pelen, ah, zeleni.