Većina Jesenjinovih stihova zapravo su njegove lične ispovesti. Taj lepotan setnog pogleda govorio je da piše onako kako diše

Zlatokosi pesnik Sergej Jesenjin, večiti dečak, siromah i skitnica, boem i kavgadžija, verovao je da je ljubav najveća sreća, ali i najveće čudo. Mučilo ga je to što je ona prolazna, kao i sam život. Većina Jesenjinovih stihova zapravo su njegove lične ispovesti. Taj lepotan setnog pogleda govorio je da piše onako kako diše. Potekao iz naroda, zapalio je rusku prestonicu pevajući o lepotama prirode, o seoskom životu i o ljubavi, slaveći otadžbinu i revoluciju. Kasnije se, kao i mnogi njegovi nadareni savremenici, razočarao tokom revolucionarnih promena i odlučno kritikovao sve ono što je smatrao lošim.

Bio je pesnik-skitnica, nije imao nikakve imovine osim ličnog prtljaga, živeo je po hotelima ili kod prijatelja. Izdržavao se od sporo isplaćivanih honorara za pesme. Život je okončao rano, na pragu četvrte decenije. Prema zvaničnoj verziji depresivni poeta ubio se obesivši se o cev parnog grejanja, mada postoje i teorije da je zapravo ubijen.

Slike iz detinjstva prenete u stihove

Sergej Jesenjin rođen je 3. oktobra 1895. godine u selu Konstantinovu, nedaleko od Rjazanja. Njegovi roditelji Aleksandar Nikitič i Tatjana Fjodorovna bili su siromašni seljaci. Imao je i dve sestre, Katarinu i Aleksandru. Pošto su mu se roditelji loše slagali, brigu o malom Sergeju preuzeo je na sebe majčin otac Fjodor Andrejevič Titov. Dečak je od svoje druge godine odrastao uz babu i dedu, igrajući se sa životinjama na imanju, trčkarajući po polju i lutajući po šumi, brčkajući se u reci. Bio je nemirno dete, voleo je da se vere po drveću i da se tuče sa seoskom dečurlijom, hodao je bos i iscepane odeće, izgreban. Takav je ostao tokom celog života.

Prizori koje je još kao dečak upio u svest postali su kasnije dominantni motivi njegove poezije. Pevao je upravo o svemu onome što je video odrastajući na selu – o seoskoj idili, travnatim stepama, cvrkutu ptica i rici šumskih zveri, o prvim ljubavima i zabavama seoske mladeži, ali i o mukama i teškom životu rjazanskih seljaka.

Svoje prve stihove štampao je u Moskvi 1914. godine, pod pseudonimom Sergej Molot. U Moskvi, gde je živeo nepune dve godine, zbližio se sa članovima surikovskog književno-muzičkog kluba, koji je pomagao mladim književnicima iz radničkih i seljačkih porodica. Tokom 1913. i 1914. godine mladi rjazanski pesnik slušao je predavanja na Moskovskom gradskom narodnom univerzitetu L. Šanjavskog. Radio je na svom ličnom obrazovanju, čitao tekstove Bjelinskog, Gljeb Uspenskog i dela ruskih književnih klasika. Na njega je naročito uticao utopijski roman Nikolaja Černiševskog „Šta da se radi“, a njegovi ljubimci među ruskim pesnicima bili su Koljcov i Njekrasov.

Osvajanje prestonice

U Petrograd je došao 1915. godine, i za vrlo kratko vreme uspeo da se uvuče u prestoničke salone i da pobudi interesovanje predstavnika petrogradskih književnih krugova. Mladi, talentovani pesnik-seljak predstavljao je pravo osveženje u sredini koja je bila sita uštogljene salonske poezije, svile i parfema. Jesenjinova poezija, sirova i neposredna, puna mirisa i zvukova prirode, unela je u tu sveopštu apatiju neočekivanu svežinu. Gromki glas rjazanskog seljačića, divnih plavih očiju i s gustim zlatnim uvojcima, odjeknuo je širom uspavane prestonice.

Pesnik je 1916. pozvan u vojsku, ali je uz posredovanje prijatelja uspeo da izdejstvuje određene olakšice, tako da je umesto da ide na front ostao u Carskom selu. U to vreme u Carskom selu živeo je i poznati sociolog, književni kritičar i socijalista Ivanov Razumnjik, koji je prvi popularisao Jesenjina kao pesnika. U poeziji dvadesetogodišnjeg rjazanskog poete, odličnog poznavaoca narodnog govora i duše, dominirali su stihovi posvećeni prirodi, slike seoskih pejzaža, čudesni svet bajki, mitova i religije, oživljen likovima svetaca i narodnih junaka. U to vreme mladi pesnik zanosio se poezijom Aleksandra Belog i Aleksandra Bloka, tako da su i njegovi stihovi iz tog doba imali simbolistička obeležja.

Oduševljen revolucijom, pesnikov glas je tokom 1917. godine snažno odjekivao u Peterburgu. Jesenjin je februarsku revoluciju pozdravio verujući u sveopštu i ličnu sreću, u ideologiju koja je imala socijalističke težnje, ali iz perspektive seljaka. Mladi Jesenjin bio je ushićen zbog događaja kojima je bio svedok. Revoluciju je prihvatio bezrezervno i pozdravljao je od sveg srca.

U Petrogradu je živeo boemski, a najviše vremena provodio je u kafeu „Pitoresk“ na Kuznjeckom mostu ili u malim lokalima i menzama oko Nikitinske ulice i bulevara. Tu su se u vreme revolucije okupljali pisci, glumci, slikari, diskutovali su, čitali stihove i priređivali izložbe, izvodili svoja i tuđa dela. Iako su u početku svesrdno pozdravljali revoluciju, mnogi od njih su se vrlo brzo sukobili sa zvaničnom umetničkom kritikom i komesarom prosvete, buneći se protiv ideoloških ograničenja koja im je nametala nova vlast. Na prelazu između 1918. i 1919. godine Jesenjin i još nekolicina pesnika bavili su se propagiranjem novog književnog pokreta – imažizma. Imažisti su putovali po Rusiji da bi se prehranili i priređivali književne večeri. Jesenjin je u to doba često putovao na jug Rusije.

Pesnik lepotan

Bio je melanholičan i plahovit. Ipak, žene su ga obožavale kao čoveka retke lepote i kao nadarenog pesnika. Jesenjinove prve ljubavi bile su iz rodnog Konstantinova. Jedna od njih bila je Ana Sardanovska, koja pesniku nije uzvratila ljubav. Udala se za drugog čoveka i rodila mu sina. Umrla je vrlo rano, u 26. godini, što je veoma potreslo Sergeja. Sećanje na Anu Sardanovsku delimično je poslužilo Jesenjinu kao inspiracija za jednu od njegovih najlepših ljubavnih poema „Anu Snjeginu“. To je autobiografsko delo u kojem opisuje svoju mladalačku ljubav prema Lidiji Kašinoj, u leto 1917. godine, ali i vatreni oktobar na selu koje je zahvaćeno revolucionarnom stihijom. U lirskoj priči opeva svoje sećanje na ženu koju je voleo, i tugu zbog njenog stradanja u burnim događajima koji su uzdrmali njegovu otadžbinu. Lidija je od svog oca nasledila veliko imanje u Konstantinovu, koje su joj Lenjinovi prvoborci rasturili.

Tokom boravka u Moskvi radio je kao korektor u štampariji. Tu je upoznao Anu Izrjadnovu, s kojom je krajem 1914. godine stupio u građanski brak. Ana mu je rodila sina Jurija, ali pesnik nije dugo ostao u vezi s njom.

Već 1917. godine upoznao je rusku glumicu Zinaidu Rajh, s kojom se ubrzo i venčao. Zinaida mu je rodila kćer Tatjanu, ali je Sergej i nju ubrzo napustio. Otišao je od nje 1919. godine, u vreme dok je bila trudna s njihovim drugim detetom, sinom Konstantinom.

Najpoznatija je njegova kratka, ali veoma burna, veza s gotovo dve decenije starijom američkom plesačicom Isidorom Dankan, koja je izazvala veliku pažnju ne samo ruske, nego i evropske i američke javnosti.

Jesenjin nije govorio nijedan jezik osim maternjeg, a Isidora je na ruskom znala tek nekoliko reči. Javnost je posebno kopkalo to što je slavna plesačica znatno starija od pesnika. Pesnik je prevashodno bio očaran Isidorinom slavom i njenim zapadnjačkim manirima. Posebno ga je opčinjavao Isidorin ples, odnosno njena umetnička strast. Isidora je, pak, želela da mladog pesnika odvoji od boemskog života, od noćnih lokala i svakojakih žena, od pijanstva i razvrata. Njihov brak počeo je proputovanjem po Evropi i Americi, nakon čega su nizali se nesporazumi i svađe. Mladom pesniku Isidora je vrlo brzo izašla iz volje, slika slavne lepotice počela je da bledi, i on je u njoj počeo da prepoznaje ostarelu, ne previše privlačnu gospođu. Ponovo je počeo da pije, izazivao je razne skandale i povremeno tukao plesačicu. Iscrpljena takvim odnosom Isidora je ubrzo otišla u Pariz, gde je od Jesenjina dobila telegram u kojem joj saopštava da je zaljubljen u drugu. To je bio kraj njihove veze.

S glumicom Avgustom Miklaševskom Jesenjin se upoznao 1923. godine. Njoj je posvetio nekolicinu vrlo intimnih pesama iz ciklusa „Ljubav huligana“. Decenijama kasnije, na jesen 1976. godine, ostarela glumica je u jednom književnom razgovoru priznala da je njen odnos s Jesenjinom bio platonski i da se nisu čak ni poljubili.

U maju 1924. Jesenjinu se rodio sin Aleksandar nakon romanse s pesnikinjom Nadeždom Volpin. Na jesen 1925. oženio se Sofijom Tolstoj, unukom slavnog ruskog pisca. Nakon njegove smrti Sofija je život posvetila skupljanju, čuvanju i izdavanju pesnikovih dela.

Misterija pesnikove smrti

Tokom poslednje godine života Jesenjin je stvarao kao nikada ranije. Stihovi su naprosto kuljali iz njega, prijateljima je govorio da ne može da zaustavi lirsku bujicu. Poslednje stihove, pod naslovom „Doviđenja, prijatelju, doviđenja“, napisao je neposredno pred smrt, svojom krvlju, jer mu je ponestalo mastila. Prema zvaničnoj verziji, u dugoj zimskoj noći, između 27. i 28. decembra 1925. godine, Sergej Jesenjin ubio se tako što je prvo presekao vene, a zatim se obesio i izgoreo uz cev parnog grejanja.

Tek nedavno otkriveno je da u tajnim i specijalnim arhivama Lenjinove i Staljinove tajne policije ima mnogo poverljivih dokumenata o njemu. Reč je o prijavama doušnika, policijskim zapisnicima, pozivima na suđenja.

Pred kraj života spalio je svoje rukopise, ali se ne zna ni koje ni koliko. Nije bio zadovoljan onim što je donela revolucija, iako je u prvom momentu bio njen strastveni zagovornik. Rusija je nakon revolucije postala zemlja gladi, nemilosrdne vlasti, tajne policije i propadanja sela i seljaka. Jesenjin je smatran klasnim neprijateljem, jer je sebe nazivao poslednjim pesnikom sela, borio se protiv njegove industrijalizacije, betona i čelika. Doušnici koji su ga pratili celog života dostavljali su navodne dokaze o njegovim besedama protiv sovjetske vlasti.

Kada su arhivi delimično otvoreni, na osnovu pronađenog materijala iskrslo je više pitanja koja dovode u sumnju istinitost zvanične verzije o Jesenjinovoj smrti. Ispostavilo se da nije bilo nijednog svedoka koji je video pesnika obešenog, da su njegovi čuveni stihovi ispisani krvlju nastali mnogo pre kobne noći, i da ima još mnogo drugih tragova koji ukazuju da Jesenjin nije umro onako kako se decenijama verovalo.

Zabranjivan i popularan

Kritičari u vreme Staljina nisu cenili Jesenjina, napadajući njegov razbarušeni individualizam, kafansko raspoloženje i poetizaciju huliganstva. Zamerali su mu da njegove pesme pune melanholije ruše veru mladoj generaciji u budućnost revolucionarnog pohoda. Pesnikovo ime i knjige izbegavani su i zabranjivani u Sovjetskom Savezu tri decenije, sve do sredine pedesetih. Njegova popularnost u ruskom narodu, međutim, bivala je samim tim sve veća. Kada nisu štampane njegove pesme su prepisivane i prenošene iz ruke u ruku.

Izvor: Dnevni akter Valentina Bulatović